Izvor: Politika, 19.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez velikih dometa
Koncert simfonijskog orkestra RTS sa solistom Nikolajem Petrovim (Rusija) i Beogradske filharmonije sa solistkinjom Jadvigom Rape (Poljska)
Dva orkestarska koncerta, dan za danom u sali Kolarčeve zadužbine, nisu odmakla od proseka. Od prvog se mnogo očekivalo jer je sa orkestrom RTS nastupio poznati ruski pijanista srednje generacije Nikolaj Petrov (1943), nekad veliko ime, danas jedan od najvećih klavirskih pedagoga u Rusiji.
Program je imao standardnu i tipiziranu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šemu: domaće delo, klasični koncert i ista takva simfonija, i jedino se može danas pravdati izuzetnim izvođačkim dometima, a kada ih nema, onda se osećate kao u vremeplovu, u prethodnim vekovima simfonizma u nas.
Na početku, nova verzija poznatog dela domaćeg autora, „našeg Amerikanca” Miloša Raičkovića (1956). Delo je zasnovano na šest tonova proisteklih iz imena „B-a-g-d-a-d” (2004), a nastalo u želji za odbranu Iraka. Imali smo priliku da slušamo kvartetsku verziju istog dela i, u odnosu na nju, ova orkestarska zvuči više ruski i više slovenski, verovatno zbog naglašene upotrebe limenih duvačkih instrumenata. Sam autor kaže da je to: „jedinstveni postmoderni odgovor na minimalizam, tako i na multikulturalizam”. Je li neizbežno i vraćanje na romantizam?
Dirigent Milen Načev potrudio se oko izvođenja savremenog domaćeg dela, a nadalje je usporio tokove stavova u Betovenovom Trećem klavirskom koncertu u ce molu, pa se sticao utisak kako pijanista stalno žuri ispred orkestra i kao da mu beži, težeći bržim tempima. U tom sustizanju događali su se mnogobrojni sitniji, pasažni, i krupniji, harmonski falševi, pa je interpretacija bila neujednačena, sazdana od finog tušea, od vrhunskih trenutaka – do krokija, do ovlašnog nizanja tonova. Umetnik čija je korpulencija nekada bila u suprotnosti sa filigranskim tumačenjima Baha i Skarlatija, ali bila jednostavna i neponovljiva, nije u Betovenu ove večeri pronalazio sebe.
Neočekivano i za nas i za skoro punu salu publike, vrhunac večeri je bio u tumačenju Mendelsonove Treće simfonije u a molu, „Škotske”. Orkestar se pribrao, zvučao homogenije, sarađivao sa majstorom kakav je dirigent Načev, pokazao da može dobro da svira i da se konsoliduje kada je neophodno.
Odavno konsolidovani orkestar Beogradske filharmonije ovoga puta u neobično dosadnom programu (poljski autori Monjuško, uvertira za operu „Paria”, Šimanovski, Tri pesme na stihove Jana Kasproviča op. 5, Prokofjev Peta simfonija) pokazao je jednu od svojih slabosti: da, kada ga dirigent ne zauzdava, dobija na snazi, voluminoznosti, trešti nekontrolisano i izliva se prekomerno u zvuku. Nigde pijana, nigde odmora, nigde pauze!
Dirigent iz Poljske Marijuš Smolij, solistkinja Jadviga Rape, čini se nekada odličnog alta, danas prilično zatamnjenog i napornog za slušanje, izveli su svoj poljski deo programa veoma dobro, no teško da se mogao sa radošću pratiti, dok je Peta simfonija Prokofjeva bila nabildovana duvačkim uzmasima bez mere i finoće. I, ostaje pitanje: zašto slušamo prosečnu poljsku muziku na prosečan način, kad takve muzike ima u svim generacijama naših kompozitora koji pripadaju tradiciji i savremenosti?
Branka Radović
[objavljeno: 20/02/2008]
