Izvor: Blic, 05.Feb.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez „vakcine“ protiv korupcije?
Borba protiv korupcije i organizovanog kriminala nalazi se među glavnim programskim načelima političkih stranaka i u centru njihovih predizbornih kampanja. Doduše, i posle izbora predstavnicima vladajućih partija "puna su usta" izjava o rešenosti vlasti da se odlučno obračuna sa ovim velikim društvenim zlom. I dok bi se moglo reći da su poslednjih godina postignuti prvi ohrabrujući rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala, takva ocena ne stoji kad je reč o otkrivanju i sankcionisanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << korupcije. Ona, nažalost, prožima sve sfere društvenog života, pa je utoliko teža borba protiv nje.
Za razliku od klasičnog kriminala, korupcija je uvek rezultat "ugovora" dve strane koje su životno zainteresovane da "posao" obave maksimalno diskretno, u strogoj tajnosti, što veoma otežava njeno otkrivanje i iskorenjivanje. Ovo je utoliko teže što se korupcija, naročito krupna, vrši zloupotrebom službenog, odnosno društvenog položaja i uticaja (u javnom ili privatnom sektoru) radi sticanja lične koristi. To je dodatni i vrlo ozbiljan razlog, posebno u društvima tranzicije koja su pravi "raj" za korupciju, da se uspešna borba protiv nje ne može voditi samo od strane klasičnih državnih organa.
Otpor iz političke sfere najduže je pružan uspostavljanju samostalnih i nezavisnih organa i institucija za borbu protiv korupcije. To je pokazalo gorko iskustvo Saveta za borbu protiv korupcije koji je, kao vladin savetodavni organ, formiran od strane tzv. prve demokratske i reformske Vlade Srbije. Od samog početka Savet je vrlo ozbiljno shvatio svoju ulogu. Ubrzo se, međutim, suočio ne samo sa ćutanjem, nego i ignorisanjem, pa i opstrukcijom njegovog rada upravo od strane izvršne vlasti. Razlog je bio vrlo jasan. Savet je od tada do danas istraživao i obelodanio niz krupnih koruptivnih privatizacionih afera sa osnovanom sumnjom da su u njih, direktno ili indirektno, bili umešani i pojedini pripadnici vlasti. Kasnije su, u skladu sa preporukama EU, zakonom formirani poverenik za informacije od javnog značaja, Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu konkurencije i Državna revizorska institucija, čiji rad je takođe dugo bio predmet raznovrsnih oblika opstrukcije. Tek u novije vreme, praktično u toku protekle godine, došlo je do zakonskih promena kojima su proširene nadležnosti ovih institucija, ali ne i do potrebnih materijalnih uslova za njihov rad, iako je poznato da je uspešna borba protiv korupcije jedan od najvažnijih uslova napredovanja Srbije na putu ka EU.
Od 1. januara 2010. godine otpočela je sa radom Agencija za borbu protiv korupcije. Ona je zakonom dobila značajne nadležnosti i ovlašćenja u otkrivanju i sankcionisanju raznovrsnih koruptivnih radnji. Međutim, zakonom je i ozbiljno ograničena efikasnost Agencije u borbi protiv korupcije u najvažnijoj sferi. To je evidencija i kontrola sticanja imovine i prihoda javnih funkcionera u toku trajanja njihovog mandata. Reč je o novom zakonskom rešenju po kojem je javni funkcioner dužan da Agenciji podnese izveštaj samo o svojoj ličnoj imovini i prihodima, o imovini i prihodima bračnog druga ili vanbračnog partnera, kao i maloletne dece ukoliko žive u istom porodičnom domaćinstvu! Nema ni pomena o prijavi imovine i prihoda punoletne dece i roditelja oba supružnika u toku trajanja mandata javnog funkcionera, što su s razlogom predviđali dosadašnji propisi. Naime, jedan od najefikasnijih vidova prikrivanja korupcijom ili na drugi nezakoniti način stečene imovine predstavlja njeno prenošenje (putem poklona, fiktivne prodaje i sl.) na decu i roditelje. Taj koruptivni sistem prvi je "patentirao" bračni par Milošević, čija su deca, zahvaljujući zloupotrebi službenog položaja i ogromnog uticaja njihovih roditelja, bez ikakvog rada stekla ogromno lično bogatstvo. Najnoviji drastični primer je registrovanje najvećeg dela ogromne opljačkane imovine (desetine stanova, kuća i lokala) na decu i najbližu rodbinu od strane optuženog direktora "Elektrodistribucije Beograd" Uskokovića.
Zbog izostanka ranije zakonske odredbe sada se nesavesnom javnom funkcioneru olakšava, čak se stimuliše da koruptivnim ili drugim nezakonitim putem stečenu imovinu i prihode na razne načine prenosi na punoletnu decu, na svoje ili supružnikove roditelje i tako izigra obavezu prijavljivanja Agenciji realno stečene imovine u toku trajanja funkcije. Agencija, doduše, ima pravo da u slučaju osnovane sumnje proverava tačnost i potpunost podataka o prijavljenoj imovini, pa i o imovini i prihodima drugih rodbinski povezanih lica, da u tom cilju pribavlja odgovarajuće podatke preko nadležnih državnih organa i da ih obaveštava o kršenju zakona radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog ili krivičnog postupka. Ali, to je dug put koji bi bio veoma skraćen i suštinski olakšan ako bi postojala zakonska obaveza javnog funkcionera da prijavi imovinu i prihode i za punoletnu decu (pogotovo što se ona dugo školuju, još ne rade ili žive u zajedničkom domaćinstvu) i za roditelje oba supružnika (koji su najčešće u penziji). Da bi se donekle umanjio taj hendikep, Agencija bi u svoj godišnji plan provere tačnosti prijavljenih podataka o imovini, prvenstveno trebalo da uvrsti državne i lokalne funkcionere izvršne vlasti i rukovodstva javnih preduzeća.
Uspeh Agencije u sprečavanju korupcije presudno će zavisiti od njene saradnje sa napred pomenutim kontrolnim institucijama, sa policijom i poreskom upravom i sa medijima koji su do sada bili najuspešniji borci protiv korupcije. To podrazumeva i stimulisanje savesnih građana na saradnju sa Agencijom u otkrivanju korupcije, pre svega u javnom sektoru, uz punu garanciju zaštite njihovog identiteta i položaja. Samo se tako u dogledno vreme mogu očekivati prvi ozbiljniji rezultati u borbi protiv pandemijske korupcije.
