Izvor: Politika, 27.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez lakih poena
Odluka Martija Ahtisarija da privremeno odloži objavljivanje predloga za rešenje statusa Kosova i Metohije ima posledice po sve relevantne političke aktere u Srbiji i to posebno u predizbornoj kampanji. Kao i svaki važan politički gest i ovaj se može posmatrati u kontekstu mogućih i stvarnih dobitaka na političkoj sceni.
Da je kojim slučajem predlog već objavljen, pitanje o političkim dobicima i gubicima imalo bi jasan odgovor. Vladajući politički akteri koji bi sačuvali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kosovo i Metohiju u sastavu države Srbije bili bi dobitnici, ne samo na dnevnopolitičkom, već i na širem istorijskom planu. Istovetna jasnost usledila bi u slučaju neuspeha. Uz kosovsku nezavisnost, izvesno je da bi akteri na vlasti osetili gorčinu političkog poraza.
Ipak, kako odgovor na pitanje o statusu Kosova i Metohije sigurno neće biti dat do kraja tekuće izborne kampanje i kako on ne zavisi jedino od države Srbije, Ahtisarijev pregovarački tajm-aut u značajnoj meri pretvara kosovsko-metohijsko pitanje u pitanje političke pozicioniranosti i medijskog nastupa ključnih aktera na političkoj sceni.
Horizont državne politike prema Kosovu definisan je jedinstvom dva politička momenta: zalaganjem za nepovredivost teritorijalnog integriteta Srbije i političkim konsenzusom.
Stavom o Kosovu i Metohiji kao integralnom delu države Srbije i nedvosmislenim zalaganjem za suštinsku autonomiju Albanaca koji žive na tom prostoru, država Srbija je postavila glavne smernice po tom važnom pitanju.
Drugi bitan momenat državne politike je činjenica da ona predstavlja izraz saglasnosti svih relevantnih parlamentarnih stranaka i da je opšta saglasnost potvrđena i na referendumu posvećenom Ustavu Srbije.
Stavovi javnog mnjenja o Kosovu i Metohiji u velikoj meri odgovaraju i glavnim političkim porukama. Prema nalazima istraživačke agencije "Politikum", čak 61 odsto građana Srbije vidi suštinsku autonomiju Kosmeta u sastavu Srbije kao najbolje rešenje. Primat ove koncepcije pokazuje visok stepen saglasnosti između stavova političke elite i građanstva.
Ovome treba dodati da u vremenima u kojima se otvaraju krupna pitanja države postoji sklonost građanstva da optira za poruke koje šalju najviši funkcioneri, a pre svih predsednik i premijer. U tom kontekstu, šansa za dobitak i gubitak njihovih stranaka na izborima vezuje se za sposobnost da obrazlože i dosledno zastupaju već poznatu politiku prema južnoj pokrajini.
Povodom ovoga, valja naglasiti da predsednik i premijer u javnosti jasno zastupaju pozicije Srbije, ali je vidna izvesna asimetrija u pogledu njihove uloge u kreiranju političkog konsenzusa.
Predsednik Srbije Boris Tadić, kao lider DS, zbog političko-medijskog profila i biračkog tela svoje partije, nije preterano sklon političkom dogovoru sa radikalima i socijalistima. Ipak, s obzirom na opštu saglasnost svih partija o KiM u Skupštini, referendum, kao i aktivno učešće DS-a u pregovaračkom procesu, demokrate se u tekućoj kampanji suočavaju s nemalim izazovom pronalaženja ravnoteže između politike konsenzusa prema pokrajini i neminovnog ideološko-političkog sukoba s radikalima i socijalistima.
Jedno je za sada sigurno: ako politički stav po pitanju Kosova i Metohije bude žrtvovan zarad ideološkog rata sa radikalskom konkurencijom po istom pitanju, DS će biti u protivrečnosti sa sopstvenim skupštinskim i referendumskim opredeljenjima. Isto tako, žestoki rat s radikalima DS-u ne donosi naročitu korist osim u slučaju političkoizbornog prebrojavanja na protivnike i zagovornike reformi. U tekućoj kampanji, jednostavnog ideološkog prebrojavanja najverovatnije neće biti, s obzirom na "veliku gužvu" i nemalu konfuziju u "demokratskom bloku".
Za razliku od predsednika Tadića, premijer Vojislav Koštunica ima manje delikatnu poziciju. Insistiranje na konsenzusu za njega ne nosi rizik gubitka podrške birača. Naime, već duže vreme DSS ima imidž stranke koja baštini duh državne i narodne sabornosti i predstavlja srednji put između levih i desnih ekstrema.
"Srednji put" kao ideološka sintagma i realpolitički orijentir DSS-a, doveo je do toga da pitanje Kosova i Metohije bude stvar dogovora svih bitnih političkih učesnika, ali i da, bez značajnih gubitaka doslednosti i racionalnosti, ne bude tema za vulgarno dnevnopolitičko potkusurivanje u javnom životu. Ipak, postignuća iz domena visoke politike, moraju naći put do svesti običnog građanina: da bi donela uspeh na sledećim izborima, politika DSS mora biti prevedena u skup konkretnih i opšte razumljivih poruka.
Kad je o radikalima reč, ukoliko zaista žele uspeh, u Ahtisarijevom tajm-autu bi trebalo da ostanu dosledni skupštinskim i referendumskim opredeljenjima. Nedvosmislena podrška državi u teškim istorijskim trenucima omogućava nastavak izgradnje pozitivnog državotvornog imidža koji nije u nesaglasju s programskim opredeljenjima stranke. Uz to, takvo medijsko-političko opredeljenje ne lišava SRS "pogonskog goriva" za konfrontaciju sa DS-om i ostatkom postpetooktobarske političke elite.
I najzad, za partije koje zastupaju stav suprotan vladajućim društvenim i političkim opredeljenjima, čini mi se da Ahtisarijev tajm-aut nema mnogo značaja – ne samo zato što nisu deo aktuelnog političkog establišmenta i pregovaračkog procesa, već pre svega zbog toga što je u Srbiji, kao i bilo gde u svetu, kampanju nemoguće voditi istovremenim oslanjanjem na državno-nacionalni defetizam i reformski entuzijazam.
Kosovo i Metohija je isuviše komplikovano i osetljivo pitanje za lake političke poene. Uostalom, na državnim pitanjima ne poentiraju ni stranke, ni lideri, već se pokazuje državničko umeće i zauzima mesto u istoriji. Delikatnost trenutka nalaže da politička elita promišlja državnički, tačnije da uzme u obzir svaki ishod teskobnog pregovaračkog procesa i da ponudi što bolje odgovore.
Politički analitičar
Dejan Vuk Stanković
[objavljeno: 27.11.2006.]
