Izvor: Vesti-online.com, 27.Maj.2019, 01:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bez iskrenosti nema umetnosti

Nikola Pršendić je savremeni slikar, koji uživa poštovanje kako kod nas, tako i u svetu. Pored slikanja, 30-godišnji umetnik bavio se i kjokušin karateom i kik-boksom što ga je načinilo borcem, samurajski smirenim.

Sklon projektima od kojih su neki uključivali krajnju izolaciju, privukao je pažnju koristeći se multimedijima. Akademski obrazovan i svestran, živi na relaciji Srbija-Italija. Završio je Likovnu akademiju u Novom Sadu, a postdiplomske studije u Rimu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com <<

- Oduvek sam nekako bio slikar koji je studirao grafiku. Imao sam samostalne i grupne izložbe. Otvoren sam bio ka svetu od početka. Slikanje sam izabrao jer mogu da se predstavljam u svim zemljama bez pričanja, kroz vizuelnu umetnost. Tražim način da se izrazim i onda mi sam taj put nameće kako da se ponašam. Izložba iz 2017. u Milanu imala je naslov "Makadam" i to je početak mog kretanja. Nakon toga počeo sam da slikam u kući kralja Petra. Hteo sam da prezentujem nešto što ne može da se vidi na fotografiji. Kroz tu borbu sa samim sobom došlo je do toga da uvek hoću da prikažem nešto što ne može da snimi kamera, da ima elemente realizma, ali i da im svojom poetikom privučem pažnju.

Sve je krenulo spontano kad je došao iz Italije u Srbiju:

- Počeo sam da postavljam temelje kako da se formira izložba u kući kralja Petra. Predložio sam da slikam portret, ne klasičan, nego iz njegove glave. I to je bilo interesantno i privuklo je ljude. Iskrenost je ključna za umetnost.

U daljem radu odlučili je da sve objedini u celinu putem multimedija. Proveo je neko vreme vreme u "šumi".

- Prekinuo sam svaki vid komunikacije sa drugima na par dana. Želja mi je bila da upoznam motiv jer sam video brojne slike iz Rima koje prikazuju Milano, ali s osećajem da je kolorit rimski, kao da nisu bili tamo i to je malo neprihvatljivo. Hteo sam da "beg u šumu" osetim i na svojoj koži. Posle toga sam tu šumu preneo u Milano na izložbu i reakcija je bila sjajna; zvali su me na akademiju u Breru da držim predavanje na temu projekta. Ne moram da pravim skandal na samoj slici već da privučem pažnju i na druge načine. Lepše je kada se vidi sam proces rada.

Priznaje da po filozofiji više pripada istoku, a po pristupu zapadu.

- Na polici imam raznovrsne knjige. Tu je Tarkovski, ali i dela o samurajima, kao i domaći pisci. Trudim se da mi svašta prođe kroz filter i da ono šta ostane rasporedim i iskoristim na najbolji način. Za neke slike kažu mi kao da su scene iz nekog ruskog filma. Đonio Albaneze, italijanski umetnik, kod koga sam bio asistent u studiju godinu dana, poredio je moj rad sa starim italijanskim filmovima, tako da neka podudarnost postoji. Kada radim i neku običnu temu, uhvatim se nekog tipičnog kič motiva i probam da baš od njega napravim nešto što nije.

Na primedbu da je podvig izlagati i u Srbiji u inostranstvu s obzirom na veliku konkurenciju, objašnjava:

- Uspeo sam to zahvaljujući iskrenosti. Talenat za rad je ključan, sve drugo je osećaj. Ako neko ima osećaj za nešto a ne radi, to nema smisla. Zbog toga se trudim da sve što imam na platnu snimim i tražim moj ćošak. Gledam da uradim nešto što nisam video, ali se ne trudim da radim nešto originalno koliko da se izdvojim, konzumiram, jurim i tražim druge stvari. I na kraju moraš da dođeš do nekog milimetra i ljudi to osete. Iako je velika konkurencija, nekako je mnogo onih koji rade nešto što bi se prodavalo i nešto što bi bilo ekstremno umetnički. Preopterećuju se time, a zaboravljaju da pre svega treba sebe da "prokopaju" iznutra - da otkriju šta bi oni to želeli da vide, ne bi li neke slične duše počele da se okupljaju oko njih. Osećaj za nijanse je mnogo važan.

O tome kako uspeva da uskladi obaveze i planove na relaciji Srbija-Italija, napominje:

- Kada me je predstavljao Đonio Albaneze, nije hteo da kaže da sam iz Srbije, nego iz Beograda, uz objašnjenje da mu je tako otvorenije i lepše; na taj način oborio je granice. Naravno, ponosno stojim iza toga odakle sam, kao u slučaju projekta "Made in Serbia" ali gledam da to ne bude naporno nekom tamo, da ne misli da je to neki napad, već da oseti pravu lepotu.

- Preporučio bih svakom da se rekreira u bilo kom borilačkom sportu. Ljudi koji treniraju kako treba nekako su pitomiji i disciplinovaniji. Smatram da je filozofsko razmišljanje povezivanje; ako neko nešto radi a to ne utiče na njega, onda gubi vreme. Samuraji su govorili - smrdi na knjige, za nekog ko čita a to ne upija na pravi način, već se oseća kao neka memla. Trening pomaže da se stekne bolji pregled situacije, da se zna kolikim prostorom se barata, a to je važno i svuda u životu.

- Neke slike gde sam imao prejaku emociju sam naslikao za dva dana, a ima slika koje sam radio i do šest meseci gde sam hteo nešto da dobijem; da danju bude jedna boja, a noću druga. Celu sliku bih slikao plavom i sa lazurnim narandžastim prevlačio pramenove magle vraćajući se u krug. Na kraju, danju, kad Sunce sija, više izbija boja odozdo, a noću manje. Nekako je danju više plava, a noću više narandžasta. Kad se uđe u borbu te vrste, to može da traje dugo i do pola godine.

- Sa slikom "Tenzija" pobedio sam na konkursu Sport arte 2010. To je organizovao Koni, olimpijski savez u Italiji, i tad sam slikao pistu za trčanje, odozdo sa preponama i ugao iz žablje perspektive; atleta čeka da čuje pucanj. Prišao mi je jedan atletičar u penziji sa suzama u očima rekavši: "Naslikao si ceo moj život. Bez tog imena ostala bi obična pista, uskraćena mogućnosti da na nekog ostavi pravi utisak."

Nastavak na Vesti-online.com...