Izvor: Blic, 07.Sep.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez dobrog naslova
Tačno tri godine svakog utorka potpisujem tekstove na ovom mestu. Trošeći slova i reči, potrošio sam dosta i sebe. Čitajući potom ispod tih kolumni komentare čitalaca, naučio sam mnoge stvari o životu, sebi i Zemlji. Sebi sam prevrtao dušu kao stari kaput da vidim gde su mi rupe, a rupa u slovenskoj duši ima mnogo, pa sam u tim preispitivanjima jedne šio, druge pravio.
Poznato je kako prošlost nevidljivo i sudbinski prati čoveka kroz sve njegove poslove i promene. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Mene je prošlost naučila da je nemoguće tek tako proći kroz život a da ti ne propadne neki plan, da ne budeš razočaran nekim prijateljstvom, da nikad ne budeš bolestan ili okrnjen, da ne osetiš bol nerazumevanja, da ti niko od bliskih zauvek ne ode i da nikad glupo ne pogrešiš. Ta prošlost, istovremeno prepuna dežavi slika koliko i amnezije, koktel je divnih i tužnih stvari. To je veliki obrazovni proces u kome protokom vremena sve manje znam, a srce je svedok kome sve manje verujem.
A opet, verujem da ništa tako bezrazložno brzo ne prolazi kao vreme. Ipak me mir zelenila jednog dvorišta tera na priču o izdvojenom prostoru gde su maja 1966. „Vesnici" održali prvi besplatni rok koncert na Topčiderskom brdu i gde će Grem Neš nešto kasnije nagovestiti da napušta „Holise". Članovi kvarteta „Mango Džeri" su tu popili dovoljno kajsijevače da skupe petlju i na Novom Beogradu prekinu koncert zbog lošeg ozvučenja. Ovde je izbezumljena Renata iz grupe „Amon Dul" ležala i pričala sa travom. Tu se ponekad igrao i stasavao Milan Mladenović. Brus Springstin je prvo bio slušan ovde, pa tek onda otkriven u Njujorku. Tu su nastali neki brojevi „Džuboksa" i „Rocka", tu smišljeni i dogovoreni Boom festivali, koncert kod Hajdučke česme i prvi spektakl na „Marakani".
Bilo je pet svedoka koji su upravo ovde premijerno čuli originalne verzije pesama „Računajte na nas" i „Lutka sa naslovne strane". To dvorište je delimično opisano u knjizi „Rokanje" Bobana Petrovića. Ovde su Dečaci krenuli ka Idolima. Tu se jednog septembra u trajanju od tri dana i dve noći održao samit rokenrolera sa Štulićem, Bregovićem, Đorđevićem i članovima grupe „Iron Maiden". Ovde je Džo Zavinul priznao da navija za Zvezdu a Dejvid Birn jeo nedozrele kajsije. Tedi Osei, vođa ansambla „Osibisa", odatle je poželeo direktno da ode kod komšije Tita, a Nina Simon pak bosonoga hodala po dvorištu, raspravljajući o svom počasnom doktoratu na temu ljudskih prava. Tuda je Samanta Foks prošetala svoje grudi ko ordenje, a Džoan Baez krasnopisom ispisala neke dirljive posvete.
Za vreme sankcija Vanesa Redgrejv je unela kanister benzina iz Skoplja, a Harvi Kajtel na bačenom ćebetu odmarao od pića i sumanutog života. Ko načulji uši može da čuje davni smeh Mome i Purketa. Slavni Nik Sloter je tu za života dobio svoju spomen-ploču. Arsen se nadahnuto vraćao u dane beogradskih početaka dok se Prele pozivao na mudrost: „Mladost imamo da bismo činili gluposti, a starost da bismo za tim glupostima žalili!" Ovde su spavali i kao svoju adresu u Gradu držali mnogi koji su nešto značili u muzici ondašnje Jugoslavije. Tu su svoje prve beogradske nastupe, izložbe, hepeninge i promocije imali mnogi danas međunarodno priznati umetnici.
Navedeno u emotivnom smislu ima svoju vrednost, ali ne vredi koliko osmeh četrnaestogodišnje komšinice Katarine. Prošle se nedelje vratila sa audicije za „Ja imam talenat" i uz gitaru, bez trunke treme, otpevala svoju pesmu, već znajući da postoji samo jedna muzika - muzika srca! Kad ta devojčica izađe na veliku scenu, sve će ovo biti davno razneti prah privatne prošlosti. Jedino će nad Beogradom dežurati nepouzdano nebo, a jesen i dalje umeti da bane bez najave. A mlin vremena i dalje će pasionirano drobiti jučerašnjicu.
