Izvor: Politika, 08.Okt.2011, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Besplatni šef
Stiv Džobs nagovestio specifični antikrizni model: rukovodio bez nadnice, a bogatstvo stekao rastom vrednosti akcija kompanije koju je unapređivao
Na trenutak se svet objedinio jednim vrlo životnim povodom: zdušno odaje priznanje „čudotvornom” gazdi, koji je sebi dao platu od jednog dolara godišnje a svakom od oko 50.000 zaposlenih po 46.000, i ipak zgrnuo ogromno bogatstvo. Kad bi bar slično postupali ostali šefovi, od sreće bismo skakali do neba, komentarišu mase >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje sada širom planete na ulicama protestuju zbog učestalih otkaza, niskih nadnica, svaljivanje tereta krize na nedužne…
Ali, baš nam je nebo ove nedelje oduzelo tog uzornog lidera: Stiva Džobsa (57). Njegova smrt doživljena je kao veliki gubitak za čovečanstvo, kome je svojim pionirskim poduhvatima u kompjuterizaciji i najnovijim izumima („ajfon”, „ajped”) on znatno olakšao komunikacije i praktično ga tehnološkim putem uveo u „novu realnost”, koja omogućava da se osećamo bliži jedni drugima, pa i komotnije u osami, nego u „klasičnoj” stvarnosti.
Senima kalifornijskog inovatora poklonili su se takoreći svi. I njegov najveći konkurent Bil Gejts, i međusobni strateški rivali kao što su Barak Obama i Dmitrij Medvedev, i zahvalni korisnici, koji su pozvali da se na društvenim mrežama obeleži „Dan Stiva Džobsa”…
O Džobsovom ključno doprinosu informatičkoj revoluciji već je detaljno napisano, pa bih ovom prilikom istakao samo njegove organizacione sposobnosti. Tačnije: kako se liderska pozicija stiče, održava pa i uvećava, u savremenim, pogotovu vrlo nepovoljnim, okolnostima? Odgovore ću sažeti u nazovimo ih „kvartet Džobsovih pravila” suprotnih popularnim „Marfijevim zakonima” o „neizbežnosti baksuzluka”, na koja se ovde još rado pozivamo kad nam se ono što mislimo da je „ispravno” izvrgne u „naopako”.
Prvo, da objasnim primer s početka ovog napisa. Džobsu nije bila potrebna plata jer je kompaniju „Epl” toliko unapredio da je kao vlasnik velikog dela njenih akcija, rastućih vrednosti, postao jedan od najbogatijih ljudi današnjice – 43. na američkoj i 110. na globalnoj listi, po prošlogodišnjoj računici magazina „Forbs”, sa imovinom procenjenom na 8,3 milijarde dolara.
Drugo, iz škripca (u kakav je čuveni „Epl” zapao kad se odrekao Džobsovih usluga) izlazi se samo bitnom promenom kursa ka novim, praktičnim, rešenjima.
Treće, ta rešenja treba da odgovaraju stvarnim potrebama interesenata, pri čemu, kako je jednom Džobs rekao: „Ljudi često ne znaju šta žele dok im to ne pokažete”.
Četvrto, treba stalno poboljšavati proizvod jer je kvalitet izraz ljubavi: prema svom poslu i svetu, između stvaraoca i klijenta, prometne i upotrebne vrednosti.
Teško je i zamisliti da svuda, pogotovu ovde, zavesla ovakav četverac? Pa da šefovi budu bez plate, oslonjeni na zaradu koja proizlazi iz vrednosti deonica zajednice koju predvode; da se smisli pouzdan izlazak iz poslovnog ćorsokaka; da se zadovolje i prošire potrebe građanstva; da se stalno popravlja kvalitet robe i usluga…
Stanja su, na žalost, daleko od poželjnih. Navodi se, na primer, da su prosečne prinadležnosti u nekim od posrnulih giganata njujorškog Volstrita, spasavanih „stimulansima” iz državnog budžeta (preko leđa poreskih obveznika) mnogostruko veće (s nagradama funkcionerima čak i ako su zabeleženi gubici) nego u uspešnom „Eplu”.
Volstritu (jednom od centara globalnih finansija) potrebno je više preduzetnika nalik Džobsu, a manje „zlatnih padobranaca” (kako se tamo nazivaju „privilegovani autoriteti”, s kojima su ugovoreni astronomski bonusi da bi se upustili u vanredne rizike zarad vanredno visokih profita, a da njihov neuspeh, kakav upravo proživljavamo, nadoknadimo mi, poreski obveznici), ukazuju poznavaoci. Na našem terenu se lako prepoznaju slični slučajevi, u kojima se i vajda i gubitak šalju na pogrešne adrese.
Samo mi dve stvari izgleda izvesne. Džobs je ponudio originalni antikrizni model tako da: 1. pojedinac može da bez nadnice rukovodi kolektivom a da se ipak obogati, ako osigura razvoj iz koga proizlaze i solidne nadnice podređenima; 2. bez primene sličnog modela, nadređeni će se, širom sveta, naći u golemim nevoljama.
U toku je, čini se, varijanta broj dva. Izgleda realnija. Poriče Džobsovu mašineriju „paralelne realnosti”, koja se jeste dokazala kao solidan antikrizni, ali vrlo individualizovani, model „besplatnog rukovođenja”…
Momčilo Pantelić
objavljeno: 09.10.2011
