Izvor: Blic, 23.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Besplatne deonice
Ideja da se koriste vaučeri u privatizaciji prvobitno je bila motivisana shvatanjem da je potrebno da se ona obavi tržišno. Kako je glavna uloga tržišta da odredi cenu koja obezbeđuje efikasnu alokaciju sredstava, u smislu da vlasništvo pripadne onome ko ga najviše ceni, dakle spreman je da ponudi najveću cenu, smatralo se da bi oživljavanje finansijskih tržišta moglo da se obavi tako što će se svima podeliti vaučeri kojima bi mogli da kupuju akcije. Tako da bi tržište odredilo kome, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na kraju, pripadne određena imovina.
Problem sa tom idejom je to što vaučer nije novac. Tako da on ima cenu u novcu koja može da bude različita od onoga što na vaučeru piše. Ta će cena po pravilu biti znatno niža, zato što vaučer vlasnika ništa ne košta ako ga dobije besplatno. Rezultat će biti da će vaučere kupiti oni koji imaju novac, a to će najčešće biti banke ili investicioni fondovi. U tome nema ničeg rđavog, jedino što se često prvobitni vlasnici vaučera osete prevarenim kada vide koliko kasnije vrede deonice koje se njima steknu.
Slično je i sa besplatnim deonicama. Njihova vrednost zna da bude znatno potcenjena, jer prvog vlasnika ne košta ništa. Pa se na trgovini njima mogu ostvariti značajni dobici.
Ovo osećanje nepravičnosti javlja se i kod onih koji dobiju besplatne deonice. Tu nastaje problem koji je Aristotel odredio kao dve nepravde: kada se jednaki tretiraju nejednako i kada se nejednaki tretiraju jednako. Oni koji ne dobiju besplatne deonice, recimo nezaposleni, žaliće se, a ako se podele svima, žaliće se oni, recimo zaposleni, koji smatraju da samo oni na njih imaju pravo. Najmanje primedaba ima ako se imovina prodaje, a ne deli.
