Izvor: Politika, 16.Feb.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Besna Bosna
Šta bi ovo, bolan, s Bosnom?
Ono što je odavno jasno, moj jaro: da je Dejton zaustavio rat i da nije stvorio funkcionalnu državu, da je međunarodni faktor bezvoljan i neinventivan, da Bosnom upravljaju nacionalisti preko populizma koji je omiljeno sredstvo mediokriteta, da se zuluma toliko nakupilo da su raji konačno sastrugani inače veoma trpeljivi nervi.
Nesposobni i nespremni da organizuju državu, ekonomiju, normalan život, a ne preživljavanje s tri ćevapa u somunu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političari sve tri etnije su se gotovo dve decenije međusobno opasno poigravali. Divide et impera.
Svesno su održavali strah promovišući sebe kao etnoheroje. Uspešno su ućutkivali ljude. Ko da se buni što nema posla, što je svuda oko njega korupcija, kada neprijatelj samo čeka priliku. Ko da postavlja pitanja o socijalnoj nepravdi kada je reč o nacionalnom interesu?
Političari u Srbiji su se tako godinama branili ne dopuštajući bilo kakva egzistencijalne debate. „Uzimaju nam Kosovo, a ti o hlebu.”
Bošnjaci su konačno skontali da njihove vođe sjajno kapitališu, predstavljajući ih kao žrtve tuđeg, pre svega srpskog nacionalizma, dok su sve nagrade koje su za to dobijali od blagonaklonog Zapada trpali u sopstvene džepove.
A zašto su baš oni prvi reagovali na godine agonije? „Bošnjaci su najokrutnije platili raspad bivše Jugoslavije, a niz godina su u strahu da se ne ponove krvavi međunacionalni obračuni podnosili sve posledice uređenja koje im je nametnula međunarodna zajednica. Ta zajednica hrani politički i privredno beskrupulozne pojedince, a obične ljude striže kao ovce”, piše ljubljanski „Dnevnik”. Nemam šta da dodam.
Mujo i Haso sada su identifikovali krivce. Bosna je „gladna na tri jezika”. Znaju da njihov protivnik nisu etničke grupe već političari, „nacionalističke elite”. Zato u njihovom buntu nema ničeg etničkog. On je nadnacionalan, nadreligiozan.
Još manje je bilo reči o „zaveri spolja”, toj toliko često rabljenoj floskuli kojom bahati nacional-političari pokušavaju da razgore osećaj „ugroženog patriotizma”. Ne bih kupio teoriju po kojoj je „Husinska buna”, koja je iz Tuzle prelila po Federaciji BiH, smišljena i organizovana spolja.
Teza o „uvoznoj zaveri”, na koju se ovih dana poziva i turski premijer ne želeći da prihvati realnosti, nevešto prikriva pravu prirodu protesta: spontan socijalni bunt obespravljenih, osiromašenih, ugnjetenih, ućutkivanih.
Ne kažem da neko neće pokušati da iskoristi šansu, u metežima se to događa, ali svoditi huk naroda na neku belosvetsku zaveru je uvredljivo po ljude koji su bez posla, elementarne socijalne pravde, bez šansi i perspektive.
Za razliku od minulih vremena, kada su lako nasedali na nacionalizam svojih lidera, Bošnjaci nisu prozivali Srbe ili Hrvate kao krivce svojih nedaća. Traže posao, dostojanstven život, kraj korupcije. Sasvim autentičan očaj.
Svi su besni na političare koji se, nesposobni da upravljaju dodeljenim im teritorijama, i dalje invalidno oslanjaju na tragične floskule koje su Bosnu i uvele u rat. Centralizacija gneva.
Pa zar to ne zvuči centristički, pokušaće da razvije svoju omiljenu teoriju o bošnjačkom pokušaju stvaranja unitarne Bosne Milorad Dodik. „Gori Federacija, a ne RS”, kaže.
Neće biti. Federacija gori, RS tinja. One koji su ispred Dodikovog predsedničkog sedišta u Banjaluci vikali „lopove” i tražili ostavku Vlade nije poslao Bakir Izetbegović. Nisu to bili strani agenti već gnevni Srbi ispražnjenih džepova, iscrpljenog života, iznurene duše. Nisu im krivi ni muslimani ni Hrvati.
Kako Dodik da se odbrani od virusa domaće inkubacije. Zašto tvrdi da je RS imuna? Zato što je on ugrožen. Pokušaj zamazivanja očiju, otklanjanja pažnje od sopstvenih problema, ali od demonstracija, i kada su propraćene eruptivnim nasilništvom, nije pošteđen niko. Sem onih koji svom narodu obezbeđuju iole prosperitetan život uz uvažavanje svih demokratskih sloboda i ljudskih prava.
Odbranaški reaguju i zvaničnici nacionalističkih stranaka bosanskih Hrvata. Trude se da proteste podele po etničkoj osnovi i dokažu da Bošnjaci talas protesta instrumentalizuju za smanjivanje prava Hrvata.
Elita bošnjačkih nacionalista, duboko ogrezla u korupciji, naziva demonstrante zamaskiranim huliganima i lopovima. I oni rado prećutkuju prave razloge za bes građana.
Ali, bez obzira na to što je ovo retka situacija poslednjih decenija u kojoj komandne pozicije nacionalista deluju ugroženo, slabe su šanse da će BiH doživeti generalni politički i socijalni remont kakav zaslužuje.
Problem je što je BiH stvorena na istim pogubnim temeljima nacionalizma zbog koga je bila poprište najvećeg evropskog krvoprolića od Drugog rata. Matrica po kojoj (ne) funkcioniše država zakovana je dejtonskim sporazumom čime je Bosni „navučena ludačka košulja koja onemogućava skoro svaki razvoj demokratskog građanskog društva”, pročitao sam negde.
Stranke u BiH i danas su nacionalne, zamotane u providan politički plašt. Kao takve, nastavljaju da budu zastupnici nacionalizma, kripte nezaboravljenih zločina, podstrekači omraza, tek povremeno isprazni kreatori retorike pomirenja.
Nacional-političari, umnoženi jednoćelijskom deobom po Federaciji, Republici Srpskoj, kantonima ili distriktima su grobari budućnosti BiH.
Prvu lopatu drži međunarodna zajednica koja snosi ogromnu odgovornost za svekoliku bedu Bosne. Zapadne birokrate tvrdoglavo godinama pokušavaju da uvere sebe pa onda i svet u valjanost koncepta „multietničke” i „multikulturne” države stvorene na ruševinama rata jednim dokumentom s Berlinskog, pardon, Dejtonskog kongresa.
EU tako srlja iz greške u grešku. Oslanja se isključivo na nacionalističke elite proglašavajući ogromnim uspehom to što u Bosni više nema rata. Ćuti pred korupcijom, mamutskom birokratijom, nepotizmom. Nema rešenje.
Visoki predstavnik Valentin Incko sada se žali! Na koga? Kome? Zar on nije titular „bonskih ovlašćenja”, Veliki prokonzul.
„Sada postaje jasno zašto njegov OHR nikada nije reagovao na aparthejd u BiH, na lokalne, etničke i političke fašizme, na prava manjina, nikada nije reagovao na štrajkove gladnih, na šatorska naselja, nije reagovao na ’ustavne’ i neustavne nasrtaje na državu BiH od strane svih nacionalističkih elita, nije reagovao ni na šta. Nije, jer mu to i nije (bio) mandat”, piše tuzlanski profesor univerziteta Nedžad Ibrahimović.
Bosna je besna. Dosta joj je manipulatora koji bezočno naplaćuju etničke podele i lukrativno potpiruju nacionalizam bez želje da išta promene nabolje narodima u koje se toliko kunu.
Ali, lokalni političari, od kojih bi ozbiljan broj mogao odmah u apsanu, čine sve da to izbegnu. Žale se što Bosna kaska na putu ka EU, a čine sve da bi to onemogućili i sebe sačuvali po svojim vilajetima. Uradiće sve da socijalni bunt vrate na uskotračnu prugu nacionalizma, koji ima mnogo sledbenika.
Nezadovoljni ljudi žele da se kurtališu političara koji su ih doveli do prosjačkog štapa, ali protesti će polako gubiti energiju. Demonstranti su dosad oterali neke kantonalne vlasti, moguće će uspeti da izađu na nove izbore, da dobiju novu vladu uz propratno obećanje da će vlast ubuduće više misliti o svojim narodima.
Nova obećanja starih političara. Nisam optimista. Bolesniku s Balkana ostaje na infuziji.
Boško Jakšić
objavljeno: 16.02.2014.
