Izvor: Politika, 03.Jan.2014, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beskompromisni humanista
Stari su nam Latini ostavili glasovito pravilo za pristojno ponašanje na ispraćaju pokojnika: „De mortius nihil nisi bene”.
Ali, kao što se to pravilo koristi s upadljivim preterivanjem, ponekad bez ikakvih kriterijuma, ja ovog puta upravo stoga imam veliki problem: kako da se ono što želim da kažem kao suštu istinu ne izgubi u sivilu puke običajne konvencije. A istina je sledeća:
Prestalo je da kuca srce izuzetnog čoveka. Prestalo je da kuca srce čoveka meke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << senzibilne, ponekad sam znao da pomislim čak devojačke duše, srce čoveka spremnog da pusti suzu u svim potresnim trenucima ljudskog individualnog i kolektivnog stradanja.
Imajući to u vidu, ni najmanje me nije začudilo kada je, odlazeći u penziju negde s početka devedesetih godina prošlog veka, na oproštajnoj sedeljci u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju profesor Tadić zaplakao, postavivši pitanje sebi i svima nama koji smo ga okružili: „Kako je moguće mene i Krešu (profesora Andriju Krešića) staviti na dve različite strane, pa nas čak i suprotstaviti, samo zato što ne pripadamo istoj naciji?” Profesor je plakao, mi smo ćutali, ćutao je i Krešić zajedno s nama u dubokoj saglasnosti s rečima i suzama koje su nas naterale da koncentrisano razmišljamo o tom krvavom, nesrećnom i besmislenom ratu koji je bio upravo u toku.
Profesor se svakako setio u tim trenucima i svog partizanskog vojevanja za vreme Drugog svetskog rata, gubitka gotovo čitave svoje porodice u tom ratu, ideala s kojima se borio za oslobođenje okupirane i uspostavljanje slobodne Jugoslavije, svojih prijateljstava na čitavom jugoslovenskom prostoru, ali i svih humanističkih pouka godinama upućivanih svojim studentima, po zakonima svoje savesti i uzvišene pedagoške odgovornosti.
Prestalo je da kuca srce čoveka čvrstih moralnih i demokratskih principa, koji su u svim prilikama njihove ugroženosti to meko srce preobraćali u srce orla spremnog da te principe brani bez obzira na ličnu cenu koju mora da plati. Stoga me ni najmanje nije začudilo kada je sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme najveće idolatrije imena i dela Josipa Broza Tita, profesor digao glas protiv njegove vlastodržačke neprikosnovenosti, otvarajući pitanje njegove doživotne nesmenjivosti. Otvorio je to pitanje sa svešću i odgovornošću intelektualca u najvišem značenju tog pojma, smatrajući da se, posle svih civilizacijskih i demokratskih tekovina čovečanstva, ovakvim učvršćivanjem vladavine podaničkog mentaliteta beskrajno unižava osećanje dostojanstva i slobode jugoslovenskog građanina. Zna se kakvu je cenu platio i morao da plati zajedno s još nekoliko svojih kolega profesora Filozofskog fakulteta, zbog takve svoje odvažnosti i građanske odgovornosti.
Ali, profesor Tadić nije bio samo beskompromisni borac i humanista. Dobro se zna da je on naučnik, filozof, mislilac od izuzetnog formata. Ostavlja iza sebe dvadesetak knjiga trajne vrednosti. Da se rodio u nekoj drugoj, mnogoljudnijoj kulturi sasvim je sigurno da bi velika većina tih knjiga bila prevedena na mnoge svetske jezike, ali ono što je bitnije od toga jeste činjenica da su ta dela izvršila ogroman uticaj na razvoj nauke i filozofije na čitavom prostoru srpskohrvatskog jezičkog prostora i na izoštravanje vrednosnih kriterijuma u svim oblastima kojima se on bavio.
Sve mi to, najzad, daje za pravo da ustvrdim da je profesor Tadić bio jedan od najimpresivnijih uzora, ne samo svojim studentima, već svim generacijama mlađim od sebe, konačno, i ja sam uvek sa osećanjem ponosa smatrao ovog divnog čoveka i ovu vanserijsku ličnost intelektualca svojim učiteljem i iskrenim prijateljem. Zato me njegov odlazak s ovoga sveta pritiska osećanjem najveće tuge i zahvalnosti. Međutim, zjapeća praznina koju profesor Ljubomir Tadić ostavlja iza sebe osećala se i u vremenu njegove duge i teške bolesti u svim oblastima u kojima je stvarao, pa se može reći da je već sada osvedočena činjenica da nije otišao čovek koji bolno nedostaje ovom ili onom pojedincu, već čitavoj kulturi ovog naroda čijem je napretku tako dugo i tako mnogo doprinosio.
Jagoš Đuretić
--------------------------------------------------------------
DOBRICA ĆOSIĆ O LJUBOMIRU TADIĆU
Među umnima najhrabriji
Umro je profesor Ljubomir Tadić. Jedan od najznačajnijih ljudi svoga doba. Imao sam sreću da mi bude i najodaniji prijatelj.
On je među umnima bio najhrabriji. Među borcima za slobodu i istinu, najuporniji. U svojoj nauci uzdizao se među prve i znao šta ne zna. Časnost i dobrota bile su mu istaknute vrline. Vreme i potomci prosudiće i njegovo delo i životne ciljeve.
Ljubomir Tadić se svrstavao među vodeće ljude srpske opozicije titoizmu. Bio je idejni protagonist reforme brionske monarhije s ciljem stvaranja socijaldemokratskog i civilizovanog društva.
Oni koji snevaju svet slobode, pravde i dobra svim ljudima i narodima, videće njegovu svetlu putanju.
objavljeno: 03.01.2014.
