Izvor: Politika, 15.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Besane noći kraj magistrale
O nekim posebnostima zdravstva pod Rudnikom, pomanjkanju "alata" i nostalgiji zbog jedne prekinute tradicije
Gornji Milanovac – Lekari i medicinske sestre su oduvek uživali ugled u Gornjem Milanovcu, u rudničko-takovskim selima pogotovu. Stekli su to koliko stručnošću, toliko i ljudskim saučešćem u zdravstvenim nevoljama pacijenata. Poneko neizbežno, pojedinačno, loše iskustvo koje se, katkad, čuje od nezadovoljnika, tek je kap u moru dobroga što se u jednoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godini uradi u Zdravstvenom centru.
uradi se mnogo, iako milanovačka bolnica i dom zdravlja (još pod istim krovom) ne mogu, ni brojem osoblja ni razuđenošću službi, da se takmiče sa većim susednim gradovima. Ipak, u prošloj godini, na odeljenjima bolnice je 5.541 bolesnik proveo na lečenju 42.713 dana, a dom zdravlja, kao posebna radna jedinica Zdravstvenog centra, pružio je građanima više od milion i sto hiljada različitih usluga: 850 hiljada lekarskih i 250 hiljada sestrinskih. Nije malo ako se zna da zdravstveni kolektiv broji 601 zaposlenog, od čega 126 lekara (stotinu je specijalista).
– Jedna od naših posebnosti je što nam je kuća pokraj druma, na Ibarskoj magistrali, na delu od Dića kod Ljiga do Brđana ka Čačku, delu na kojem su saobraćajne nesreće veoma česte. Najčešće su to noćni udesi i moram da se pohvalim da su naši hirurzi, anesteziolozi i drugo osoblje u ekipama, kadri da uspešno zbrinu vrlo teške slučajeve. Samo one sa teškim neurohirurškim traumama otpremamo u Beograd. Pacijenti sa magistrale su najčešće izdaleka, iz drugih gradova Srbije i nekih okolnih zemalja – kaže za "Politiku" hirurg Miro Lazarević, odnedavno v. d. direktora.
Sela opštine su, najvećim delom brdsko-planinska i, bez izuzetka, staračka. Stradanja traktorista su česta – upravo smo zatekli 80-godišnjeg Milovana Krasojevića iz Gornje Crnuće koji će preboleti, ali više neće sesti za volan traktora. Opština je, takođe, godinama već, suicidno područje i u slučajevima kada samoubistvo ne uspe, lekari Zdravstvenog centra imaju mnogo posla.
– U prošli petak, ujutru oko šest časova, kad se ekipa, posle noćnog dežurstva, spremala da ide kući, hitna pomoć je dovezla stariju ženu sa isečenim grlom. Samoubistvo, na sreću, nije uspelo, ali je krvavljenje bilo veliko, pretilo je i gušenje. Brzom i preciznom operacijom, žena je spasena i oporavlja se na intenzivnoj nezi. To je samo jedan, poslednji u nizu primera, gde naši lekari dokazuju visoku stručnost i spremnost za svako iznenađenje – opisuje nam dr Lazarević taze slučaj.
Šta je važnije, zanat ili alat? U Zdravstvenom centru prednost daju zanatu, ali se, dodaju, ni bez alata ne može. U zdravstvu se, iz godine u godinu, javljaju inovacije na polju dijagnostičkih pomagala, istina skupe, ali itekako neophodne. Dr Lazarević ne prebacuje svojim prethodnicima što ih Zdravstveni centar već nema, jer ulagalo se u druge potrebe (gradnja neuropsihijatrije, gasifikacija bolnice i doma zdravlja, na primer) ali je odlučan da, još ove godine, osavremeni službe novim aparatima.
– Još smo među onima koji nisu uveli lasersku hirurgiju. To nam je prioritetno u ovoj godini, a 30.000 evra za kupovinu aparata ćemo, verujem, pronaći. Prevaziđena nam je oprema za ultrazvučnu dijagnostiku, pa ćemo nabavkom nove, nadam se, obradovati i lekare i hirurške i kardiološke pacijente. Mobilni rendgen-aparat za operacionu salu koji će, po potrebi, obavljati snimanja i tokom operacionog zahvata, deo je savremene medicine i zato ćemo ga uskoro imati. Kad sve to budemo imali, uhvatićemo korak sa boljima od nas i sve manje ćemo pacijenata slati u jače centre, Čačak, Kragujevac i Beograd – samo je deo planova novog prvog čoveka milanovačkog zdravstva.
Četiri zdravstvene stanice i 13 ambulanti u selima, sa stalnim ili povremenim lekarima, brinu o zdravlju skoro polovine stanovništva opštine. seljani žale za dugogodišnjom akcijom "Selu u pohode" koja je, u saradnji sa Crvenim krstom, godinama dva puta godišnje, dovodila u pojedina sela po desetak lekara i dvostruko više ostalog medicinskog osoblja i humanitaraca.
– Bila je to prava svečanost za selo u kojem bismo se pojavili – priča nam sekretar Crvenog krsta Tomislav Marković. – Učionice i prostorije seoskih domova bi se pretvorile u specijalističke ordinacije, nije nedostajala ni apoteka, patronaža bi radila svoj posao, starima i nepokretnima se išlo u kuće, najsiromašniji bi dobili pakete hrane. Iz sela u koje stignemo i okolnih sela uslugu je, samo u jednom danu, dobijalo po nekoliko stotina građana. Ni selo nije ostajalo dužno: sve se završavalo bogatim ručkom iz kuhinja seoskih domaćica.
U proleće 2005 desio se poslednji odlazak "Selu u pohode", a išlo se u Vraćevšnicu. Prošla godina je prošla bez ovog korisnog običaja. Dobra vest je da su i Zdravstveni centar i Crveni krst, na naše pitanje, predočili dobru volju da se, posle dvogodišnjeg prekida, tradicija obnovi.
Boško Lomović
[objavljeno: 15.05.2007.]
