Izvor: Politika, 01.Feb.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradske priče sa socijalne margine
Kada se pošteni ljudi stide načina borbe za porodicu kao da su uhvaćeni u krađi
Da bi prehranila troje dece, tridesetsedmogodišnja sugrađanka pored redovnog, već šest godina honorarno radi dva posla. Muž i ona, mašinski inženjeri, od stalnih poslova ne mogu da školuju troje dece u Beogradu i podmire kredite u bankama. Od velike porodice i obrazovanja dece koja pohađaju kurseve jezika i bave se sportom nisu želeli da odustanu, zbog čega rade od jutra do mraka, gotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakog dana, ali o borbi za preživljavanje neće za novine da pričaju pod punim imenom.
Pokušavajući da razgovaramo o uslovima pod kojima ovi roditelji podižu decu, nismo uspeli da odobrovoljimo nijedan bračni par da se predstavi. Stideli su se načina na koji se bore za porodicu, kao da su uhvaćeni u krađi.
Jedino je majka troje dece ispričala da su ona i muž bili dobri studenti i da su, kada su se venčali, njegovi roditelji prodali porodičnu kuću u provinciji i podigli kredit da im kupe stan. Verovali su da će to biti dobar početak. Sada žive zajedno u ovom stančiću u Beogradu i otplaćuju kredit.
– Pre radnog vremena obijala sam pragove kuća i firmi pokušavajući da prodam životno osiguranje, a posle posla držala sam prezentacije i prodavala usisivače. Dolazila sam uveče kući. Patila sam što retko viđam porodicu. Sada imam samo jedan dodatni posao – tri ili četiri puta nedeljno čistim kancelarije – priča fakultetski obrazovana majka troje dece.
Da je sramota zbog onog što rade kao indikator ponašanja svojstvena slabije situiranim društvenim grupama, pokazuje i način na koji su pre dve godine skončali SOS marketi. Hranom, pićem, odećom i kozmetikom ovde su se po cenama izrazito nižim od tržišnih snabdevali socijalno ugroženi građani prestonice. Mediji su izveštavali o redovima ispred ovih radnji kad ujutro stigne vruć hleb.
Kad je odlučeno da se kupcima, na osnovu mesečnih primanja, izdaju posebne kartice koje će ih svrstati u red korisnika SOS marketa – u kolonama su ostali samo penzioneri.
Kartice – potvrda siromaštva, rasterale su kupce, pa je odlučeno da se u svih 30 SOS marketa u prestonici ukinu legitimacije. Gužve i kolica puna mleka u plastičnim kesama, debelo sečene salame, sokova na razblaživanje nepoznatih proizvođača opet su harale SOS marketima, dok pre dve godine nisu zatvoreni preko noći.
Čega se siromašan stidi, od toga bogati profitira. Određene podkulture dobrostojećih pripadnika naše zajednice barataju drukčijim odnosom vrednosti. Psihološki klinč ove grupacije može se podvesti pod staru izreku: „Gold is the God”, što znači da mnogi koji imaju bogatstvo misle da mogu sve, čak i da se ponašaju kao bogovi.
Na ljude ne treba kačiti etikete, ali primer ove vrste javašluka kod nas postoji tamo gde roditelji treba da su najodgovorniji – u odnosu prema deci.
Pre tri godine Sekretarijat za dečju zaštitu primetio je da veliki procenat kosnika uživa i do 50 odsto popusta na cene u vrtićima. Uz pomoć Poreske uprave ustanovili su da je svaki peti roditelj, tačnije njih 10.000, prilikom upisa dece u vrtić lažiralo dokumenta na osnovu kojih se određuje cena.
Znatno manje iznose od utvrđenih plaćaju samohrani roditelji, podstanari, oni s hronično obolelom decom, raseljeni. Bogatiji korisnici učinili su sve što je bilo potrebno da se svrstaju u ove grupe.
Navodili su da izdržavaju dve porodice, da su samohrani roditelji, da nemaju nekretnine, žive s roditeljima kao podstanari… Navodili su mesečna primanja znatno manja od prosečnih. Većina su bili biznismeni, vlasnici nekretnina, direktori u firmama.
Najviše što je roditelj u prestoničkom vrtiću tada mogao da plati bilo je oko 8.000 dinara mesečno.
Sekretarijat je na broj korisnika povlastica posumnjao kada su vaspitači zapazili da ti roditelji decu u vrtić dovoze u džipovima.
Problem je donekle rešen, a komisije u obdaništima i danas proveravaju svaki dostavljeni dokument.
Rupica je zašivena, ali je puklo na drugoj strani. Pokušavajući da naplate dugovanja od roditelja koji i po godinu dana ne izmiruju obaveze u vrtićima, Sekretarijat za dečju zaštitu ustanovio je da kubure s maltene istim dobrostojećim roditeljima koji su lažirali papirologiju. Moguće je da bogatstvo zamagljuje moralno rasuđivanje.
Na telefone nisu mogli da ih dobiju, a vaspitačice su primetile da deca ovih roditelja dolaze sama u vrtić. Ustanovili su da ih roditelji dovoze do ulice i puštaju da sami dođu do vrtića, kako bi izbegli susret s vaspitačima.
U Sekretarijatu su nam tada rekli da mališani materijalno slabijih porodica redovno dolaze, a njihovi roditelji odgovornije plaćaju usluge vrtića. O problemima oko izmirenja obično razgovaraju s vaspitačicama i direktorima predškolskih ustanova.
Ne bira poslove za solidan život
Nije sramota biti siromašan i pošteno raditi, kažu, sramota je ukrasti. Na našem podneblju malo je drugačije. Oni koji pošteno rade više različitih poslova da bi preživeli i zaštitili svoje porodice od udara siromaštva i socijalne pomoći, nisu radi o tome da pričaju ni zbog sebe samih, a ponajviše zbog dece. Ne žele da iko upire prstom u ćerku ili sina u školskom dvorištu, a nisu sigurni ni da će se neko od poslodavaca obradovati kad vidi priču o svom radniku koji zbog minimalne zarade kod njega mora da radi još tri posla da bi opstao.
– Ne voli gazda da pričamo o plati. A ni moja deca. Stide se pred drugarima da kažu da jedva živimo. Nema sile da neko i posumnja u kakvoj smo situaciji, zato ja radim u pekari, prodajem kozmetiku, čuvam baku i kad me pozovu pomažem u kuhinji jednog restoranu. Snašla sam se kad sam ostala bez posla u preduzeću – ispričala je četrdesetdevetogodišnja krojačica po struci. Ne radi svoj posao jer nije našla put do mušterija, a bila je krojačica u industrijskoj konfekciji. Ne stiže time da se bavi, a i što bi, kad je kod Kineza sve jevtinije. Ima dana kada sastavi i po 16 sati rada, kad joj „uleti” neko od starih znanaca da sprema kuću jer to je posao kojim se prvo bavila kad je ostala bez posla.
Nema ova Beograđanka problem da radi šta joj se ponudi, svakog dana u nedelji, praznicima i svecima, ne stidi se da bere višnje u sezoni i čisti sneg ako zatreba. Jedan period održavala je i grobna mesta za novac. To je, tvrdi, „lepa para, niko te ne vidi i ne čuje, rano ujutru odradi se posao i lepo se zaradi, ali je nelegalno, nema nikakvo osiguranje i strah je od inspekcije, ne zbog sebe nego opet zbog dece”.
Njen muž, koji bi je, kaže, kad bi znao da priča za novine o njihovoj muci „iz Srbije proterao”, teže se prilagodio novonastaloj situaciji. Radio je dobar posao godinama, imao solidnu platu, ustaljeno radno vreme, pomoć sindikata i pravo glasa u firmi, slobodne dane za praznik, neradni vikend, mogao je da zakasni bez brige, da izađe ranije i nije razumeo one koji su morali na posao u nedelju popodne ili nisu mogli da izađu ranije zbog slave kod kumova. I odjednom – sve je nestalo. Dani su prolazili i njena ubeđivanja urodila su plodom. Prvo se osmelio i krenuo u berbu višanja, onda je naučio kod kuće da kreči i rešio to da unovči, kada je zalepio prve pločice kod komšije krenuo je u posao – popravlja brave, lampe, prozore i, kako je preporuka „od usta do usta” najbolji marketing, mušterije se nižu jedna za drugom. Radi sve što ume, kaže njegova žena, ma i ono što ne ume ali „uvek se dobro ispetlja”. Ima se za račune, zakasni se mesec-dva, za sve što dve ćerke i sin traže, za tri obroka, markice za prevoz. Nema se za novu garderobu za nju i muža, za obuću ako ostane. Odlaska u kafanu, pozorište, bioskop ne mogu ni da se sete, godišnji odmor postoji, kaže, ali samo u pričama koje čuju od ljudi za koje rade.
LJ. Perović
J. Simić-Tenšić
D. Jokić-Stamenković
objavljeno: 02.02.2014
