Izvor: Politika, 20.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bela smrt
PESNIKOV ZAPIS
Sedim već čitav sat za stolom, u prepodnevu, koje se puno magle i dima vidi sa mog visokog prozora. Postelju sam napustio radi nekoliko reči koje su mi nakon buđenja, isprva, samo pale na pamet, pa po običaju pokrenule usnu, a zatim se kao neki jedva čujni eho preselile u onu ušnu školjku koja nije bila zaptivena jastukom.
Ispisao sam ih sitnim rukopisom na jednom praznom, nenormalno velikom komadu hartije, koji mi je prvi pao pod ruku.
Trenuci prolaze, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a tih nekoliko zabeleženih reči stoje osamljene.
Toliko su mi dugo već pred okom da mi se s vremena na vreme, u magnovenju, pričini kako sada one odaju znake nekakve živahnosti, a da se ja sve više pretvaram u nešto što je suprotno od života.
Evo: kao da se već propinju na prste, izdužuju šiju i bespomoćno se osvrću na sve četiri strane, tražeći saputnika.
O, kako me već čitav sat zastrašuje ogromna belina, koja kao da sve više i paničnije raste oko mojih sitnih, nejakih reči. Već su se sakupile, zbile i nalikuju na samo jednu reč ili nekakav tanušni crtež iz jednog poteza.
Kako dan odmiče, one mi sve više liče na čoveka izgubljenog u nepreglednoj, snežnoj ravnici, koga na izmaku sve hladnijega dana očekuje i ono najgore...
Intimne mape
U sobi, iz koje se ne mičemo dugo, javlja se u nama čežnja da izađemo ili otputujemo nekuda, ma gde to bilo.
Već u sledećem trenutku, ova čežnja, koja je bila neprozirna i bez oblika, pokazuje u sebi nagoveštaje da će se izbistriti, kao i znake da je na tragu da se odredi. Iz grla ili mozga, gde se začela kao grumen, ona se već rastresla, pretvorila u izmaglicu i preselila u naša vizuelna prostranstva, koja su utoliko beskrajnija ukoliko je čežnja dublja, a naš realni vidik skučeniji.
Slede i trenuci u kojima se ova prostranstva naseljavaju gradovima koje smo pohodili, predelima kroz koje smo prolazili i vodama kraj kojih smo stajali. U našoj glavi je već čitava jedna mala, intimna mapa, kakve nema na globusu. Njih ima onoliko koliko ima i ljudi, a sve su različite i nepodudarne, nema istih, čak ni sličnih.
Ali, naša čežnja, kao za pakost, ovoga puta je toliko nestalna da ne uspeva da se veže ni za jednu tačku ovakve geografije. Naše vizuelno prostranstvo, kao u magnovenju, pretvara se u brisani prostor.
I evo, jedna realna nit već pokušava da se umigolji među naše vijuge, a znamo i to: ona bi otvorila put kojim bi u našu glavu ponovo ušli i svi oni predmeti iz sobe na koje bi palo naše oko.
Ali, evo već i trenutka koji je banuo kao spas: u glavi se odmotala jedna nova mapa. Ona je ispunjena mestima koja nikada nismo videli. Zapravo, samo imenima tih mesta, koja su nam kroz život, još od najranijih dana, okrzla pamet. Iza tih realnih imena kriju se predeli koje smo izmislili. Malo je takvih ljudi na svetu za koje je Borneo jednak. Svi mi ostali mislimo da je drugačiji, a svako na svoj način.
Naša čežnja, izgleda, ne samo da je nestalna nego joj se ove noći ne može odrediti ni pravac, ni smer, niti priroda. Nju nije uspela da veže nijedna slika sa naših mapa. A bilo ih je bezbroj: pod suncem i pod snegom, pustih i naseljenih, svakakvih.
Možda to i nije više čežnja, nego misao. Onda, znači, nećemo putovati, nego misliti.
I to je uteha.
Najbolje vidi i najdalje dopire misao, pa makar oči pri tome bile i zatvorene.
Stevan Raičković
(Iz knjige "Male proze", SKZ, Beograd, 2007)
[objavljeno: ]
