Izvor: Politika, 10.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bela boja na vrtiću "Vila"
Što je dan više odmicao, ovo me je sve više bušilo, terajući me na razmišljanje kako je roditeljima kad pročitaju to, kako se osećaju oni na koje bi to trebalo da se odnosi
Danas je prvi dan. Dan odlaska moje ćerke u vrtić. Novi. Zove se "Vila". Igra reči.
Lepa ogromna kuća na finome mestu. Kao da se svi otimaju da im dete ide tu. Stvar prestiža, ili već nečeg drugog.
Malo biće kenjka. Majka njena oko nje, priprema je za odlazak. Pošto nam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u kraju gde živimo vrtić relativno blizu, krenuli smo peške.
Svi zajedno, usput pripremajući je za ono što je čeka. Novo društvo, novi prostor...
Ceo naš komšiluk vodi decu u taj vrtić.
Zid oko "Vile". Na beloj površini ižvrljane svakakve poruke i crteži. Gde god nađeš prazno mesto, a ti ga popuni glupošću vremena praznih glava. Primetih grafit u hodu - Cigani, niža ste rasa. Ulazimo u dvorište, mnogo je dece, ciče i viču... Teško im je, a tek je prvi dan.
Deca se razvrstavaju po grupama i uzrastu. Ulazimo u "Vilu"... Sve je lepo, čisto, doterano za početak čuvanja naše budućnosti. Odlazimo na sprat, u prostoriju gde će biti drugi dom našeg bića dragog. Desetak dece je unutra, neka se deru i plaču, zbunjujući onu koja se nisu setila to da rade. Spazih crnpurastu devojčicu sa svojom sestrom i majkom. Plače pri razdvajanju. U istoj grupi moje ćerke. Neko na koga se odnosi maloumna poruka sa zida. Treba što pre izaći i ostaviti ih vaspitačicama da se pobrinu o njima. Nije im lako, zaključih. Samo ih je dve na toliko malih organizama, malih svetova, kojima pažnju treba dati. Jednom roditelju je teško da jednom detetu u trenutku pruži zadovoljenje njegove potrebe, a možeš misliti kako je kad svi traže odjednom sve. Nebrano grožđe to se zove.
Izlazimo i komentarišemo svaki detalj novonastale situacije. Prolazimo pored zida koji opasuje njihovo detinjstvo. Da li je još neko primetio to što piše? Da li je još neko reagovao u sebi? Ili je samo prošao, ne konstatujući ništa, da ga nije briga, da ga ne dotiče, da nije upućeno njemu... Što je dan više odmicao, ovo me je sve više bušilo, terajući me na razmišljanje kako je roditeljima kad pročitaju to, kako se osećaju oni na koje bi to trebalo da se odnosi. Ko su ti mladi ljudi koji su to napisali? Da li je to stvarno uverenje, ili samo inercija pokreta kojem pripadaju? Zar ne znaju da nas zbog te ideje, koju oni podržavaju, smatraju za isto to što oni pišu?
Što više razmišljam o svemu tome, osećam veću nemoć, žestinu i nedostatak smisla. Ako ne preduzmem neku akciju i ne neutrališem povod za savest, ništa nisam uradio.
Sve ovo ispričah komšiji čije dete ide u isti vrtić. Složismo se u trenutku da jedna kanta bele boje rešava sve. Odredili smo dan za akciju. Jedva čekam da uradim nešto što nikada nisam. Zbog dece, zbog sebe, zbog vremena koje traži to.
Ne mogu mi ništa. Mogu da me poljube u kantu.
Cane "Partibrejkers"
[objavljeno: 10.09.2007.]
