Izvor: Politika, 21.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beda sa pogledom na more
Na licu mesta: Rio de Žaneiro kakav se ne vidi na razglednicama
Dok su evropski kupaći kostimi odavno spakovani, iščekujući novu sezonu, na južnoj hemisferi leto je na vrhuncu. U Rio de Žaneiru nedavno je završen čuveni karneval, po kome je ovaj dvanaestomilionski grad i najpoznatiji: u grad se za tih nekoliko dana sjati više od pola miliona posetilaca iz celog sveta.
Ali, Rio je i mnogo više od toga: zavodljiv, vijugavog horizonta, poput na suncu opruženog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tela lepe devojke, uz zvuke sambe budi maštu. Ali, kao svaka fatalna žena, Rio je takođe i opasan. U periodu između 1985. i 1991. godine ovde je bilo 70.000 nasilnih smrti, što je više od broja američkih vojnika poginulih u Vijetnamu tokom sedam godina rata! Jedan od najprimamljivijih gradova na svetu zaista rizikuje da izgubi magiju kada se jednom nađete na njegovim ulicama.
Gotovo trećina stanovnika živi u bedi u takozvanim favelama, siromašnim četvrtima od kojih je više od polovine bez vode i kanalizacije. U Riju postoji više od 500 ovakvih kvartova. Većina ih je podignuta na obroncima strmih brda koja su usred grada bila zelena i nenastanjena. Rio je možda jedini grad na svetu u kome sirotinja živi sa prelepim pogledom na grad i more, a bogati u dolini. Najbogatiji i najsiromašniji delovi grada tiskaju se jedni uz druge. Vlast uglavnom voli da zažmuri na postojanje ovih drugih.
Život je ovde surov i ne vredi mnogo. Oružje se lako poteže. Živi se po zakonima bandi koje trguju drogom. U Riju se mesečno konzumira dve tone kokaina, što znači profit od 20 miliona dolara. Kada u obračunima bandi oko teritorije ili sa policijom lete meci, uvek ima žrtava. Neretko nastradaju i nevini prolaznici.
Klizanje terena dodatno ugrožava stanovnike favela. Čitava naselja mogu da budu "zbrisana" posle jake kiše.
Ipak, ne žive samo "loši momci" u favelama. Njihovi stanovnici rade teško i mnogo. Oni su ti koji vam nameštaju krevete po luksuznim hotelima, čiste ulice, rade u fabrikama, pa i torbare ilegalnim diskovima... Teško je naći alternativu ovakvim poslovima i izvući se iz bede. U favelama retko postoje škole, a u druge škole u gradu deca mogu da se upišu samo ako su prijavljena na "legalnoj" adresi negde drugde u gradu. Državni fakulteti su ekonomski dostupni, ali na njih mogu da se upišu samo najbolji, odnosno đaci privatnih srednjih škola, koji mogu da polože prijemni... I tako se krug zatvara. Čini se da je jedini način da se izađe iz njega – biti sjajan fudbaler. Nije ni čudno što to onda postaje kolektivni san, a oni koji su uspeli bivaju pobožno obožavani.
Ako surova stvarnost ne može da se promeni, iz nje se može pobeći makar privremeno – uz pomoć sapunske opere. Na krovovima kuća, sagrađenim bez ikakvog plana, jedne preko drugih, neretko od blata i kartona, u kojima sobu deli i po desetak članova porodice, nalaze se veliki plavi rezervoari za kišnicu i – satelitske antene.
Na kraju, i pored sve surovosti života sa "druge strane" Rio de Žaneira, stanovnici favela su ponosni na svoje mesto pod suncem. I upravo su oni ti koji su zaslužni za raskošan karneval. Škole sambe nisu klasične škole plesa, kako ime može da zavara. To su zapravo udruženja ljudi iz iste favele, koja unose duh zajedništva i povezanosti, a neretko imaju i politički uticaj u borbi za bolje uslove života. Tu se ljudi okupljaju da plešu, dišu i žive sambu. U pripremama za karneval učestvuju svi, i kraljevi droge i kraljice ulice i radnička klasa. To je vreme kada su svi kao jedan i sjajno se zabavljaju.
Građani "sa asfalta", kako se u žargonu nazivaju bogatiji slojevi, takođe su ponosni na demokratski aspekt svog grada, na to što ovde svi, i najsiromašniji i najbogatiji, dele istu plažu i isti ritam.
Jelena Anđelković-Popadić
[objavljeno: 21.03.2007.]
