Izvor: Danas, 14.Jun.2016, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beč: Tanka linija razgraničenja
Put nas je iz Beograda vodio na sever, pa onda skreneš levo prema Zapadu i tu si. Beč. Trebalo je da bude kratki izlet ko svaki drugi. Sedneš u kola, pa teraj. Napuniš gorivo negde pred granicu, pa ponoviš to na nekoj jeftinijoj pumpi, za koju znaju samo lokalci u onom drugom, austrijskom gradu pored lepog plavog Dunava.
Bio je radni dan, a osnovna misao da tada sigurno nema gužve na granici. Grdno smo se prevarili. I drugi su imali isti tok misli. Čekali smo više od sat >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << vremena da nam na mađarskoj strani overe pasoše, provere gepek. Prvo smo tavorili u jednom redu, pa su otvorili i drugi prolaz. Godinama mi nije jasno čime smo zaslužili torturu. Al' bolje je sada nego pre. Nekada smo morali i stvari da iznosimo na pregled. Uniformisani čuvari Evrope golim su rukama tokom cele svoje smene, preturali po tuđem vešu, haljinama, čarapama, ulazili u naše intime... Išli od kofera do kofera, od torbe do tobe. I dalje se pitam čemu i zašto al' bilo pa prošlo, valjda.
Saobraćaj do Horgoša bio je umerenog intenziteta. Zgusnuo bi se oko nekih većih gradova ili izlaznica, ali u osnovi je proticao usamljenički, kao ravnica kroz koju smo promicali sa 120 km na sat. Ponekad bih nagarila i snažnije, al' bi me vrisak saputnika vraćao na limitiranu brzinu. Niko normalan ne vozi 145! Šta to radiš !?. I tako sa navalama dosade, gazimo do pred Budimpeštu, a onda kao u uzavreli kotao da su nas ubacili. Ulećeš u veliku raskrsnica karavanskih puteva. Ili kao da si presekao trasu krda slonova. Ekonomija u pokretu. Svi kamioni i prikolice sveta sjurile su se na deonicu Budimpešta - Beč, pa dalje gde ih vode autobanovi i autostrade. Izviru ne znaš odakle, žure nekuda, prevoze neku robu, hranu, drvenu građu, elektroniku... Šta god je izmišljeno, promakne pored tebe ili ti pored tog teškaša. A automobile da ne pominjem. Drže svoju brzu traku i napreduju nekuda. I na tim petljama, širokim drumovina se prosvetliš. Shvatiš da tu postoji okom vidljiva granica. Čvrsta linija između imati i nemati. Između rasta, stagnacije, opadanja. Shvatiš i odakle dolaziš. Iz jednog pitomog uspavanog mesta, šljivom prokletog, daleko od stvarnog života. Stižeš iz imitacije života, zapravo.
I nije mi o toj evropskoj gunguli neko pričao kao o fatamorgani. Nego sam bila učesnik i svedok. Kao iz onog vica - šta sluš'o, vozio, ba. Vozila, zapravo uživajući. Sledila sam strasno princip odloženog zadovoljstva, što bi Frojd rekao, a njegov Beč nas čekao. Opera, muzeji, kolači, sitni šoping poklona. Kompletan velegradski provod, za one koji imaju muzeje. A Beograd je posustao, pa moramo na strani da se snalazimo.
Isto je bilo i u povratku. Gungula, pa tišina. Kao oni stanovi u centru grada za koje ne veruješ da uopšte postoje. Sve dok ne uđeš u njih. Na uličnoj strani vreva od koje ponekada ne može da se oka sklopi, a u drugom delu seoska idila. Tišina, da ti ponekada zasmeta. Zaboraviš dal' si živ ili mrtav...
