Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanski talas
Balkanska energija, iako čulno najdirektnija, zapravo je indirektno obraćanje potencijalnom posmatraču. Balkanac se dere na svog zemljaka, ne iz grubosti, nego da bi ga stranac čuo. Ovaj latentni egzibicionizam čini Balkan glavnim evropskim teatrom, a balkanske filmove dokumentima o njenoj pozornici
FILM I IDENTITET
Fenomen balkanskog filma sve više intrigira festivalske prostore zapadne Evrope. Ali on, posredno, intrigira i sam Balkan. Filmovi zapadne, severne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i centralne Evrope nose tradiciju umetničke istorije, dok Balkan svoju umetnost i dalje traži. Otud su tragajuća čežnjivost, iracionalna motivisanost, pomerena karakternost i emocionalno lutanje, osnovne osobine balkanskih likova.
Balkanski film nema balkanski auditorijum. Kad se kaže da se filmovi prave za publiku, ta misao je na Balkanu prilično nejasna. Najpre zato što je u većini zemalja zakon tržišta neregulisan, a potom i zato što filmovi sa Zapada nose veći komercijalni potencijal svugde, pa i na Balkanu. Balkanci ne prave filmove za svoju publiku jer njihova je publika već zauzeta gledanjem zapadnih filmova. Balkanski film se, u stvari, proizvodi za intelektualnu Evropu i, možda više nego bilo koji drugi stilski okvir danas, ovaploćuje ono što se šezdesetih i sedamdesetih zvalo – umetnički film.
Teatralana mimetika poluostrva
Pogled Zapada na Balkan zanimljiviji je nego pogled samih Balkanaca na Balkan. Ali, najzanimljiviji je, u stvari, pogled Balkanaca na način na koji Zapadnjaci na njih gledaju. To možda ove filmove čini konfuznijim, ali ih u svakom slučaju čini i dramatičnijim. Balkanski film je, zapravo, niz pokušaja da se redefiniše pojam dramskih umetnosti, autorskog sveta u retoričkoj distanci prema svom auditorijumu. Autor se, naime, u dramskoj strukturi obično ne obraća direktno gledaocu, već se preko glumaca u dijalogu pretvara da je okrenut samom sebi, time pojačavajući pažnju posmatrača.
Balkan je u osnovi teatralan, on diže svoj retorički glas, u kojem je smer komunikacione energije različit od njenog cilja. Zato temperament, vokalna glasnost i fizička ekspresija odlikuju mimetiku ovog poluostrva. Balkanska energija, iako čulno najdirektnija, zapravo je indirektno obraćanje potencijalnom posmatraču. Balkanac se dere na svog zemljaka, ne iz grubosti, nego da bi ga stranac čuo. Ovaj latentni egzibicionizam čini Balkan glavnim evropskim teatrom, a balkanske filmove dokumentima o njenoj pozornici. Deo te pozornice biće predstavljen idućeg meseca (od 21. do 23. aprila), na festivalu zapadnobalkanskog filma u Briselu
Kao što je u „Grbavici" problem silovanja samo uvod u priču o majčinskoj privrženosti detetu, u „Snu letnje noći" je društvena kriza samo spoljna referenca priče o biološkoj posebnosti. U „Hadersfildu" su crne devedesete samo povod za filozofsku raspravu, a u „Sve džaba" je sindrom nepoverljivog naroda zapravo opis životne autentičnosti jednog mentaliteta. Neinformisanost junaka u „Arminu" povod je za priču o očinskoj ljubavi... Ovi i ostali filmovi ovog festivala nose jaku socijalnu tematiku, ali sa tezom da osnovna obeležja društva nisu socijalne već psihološke karakteristike ljudi. Drastičnost teme, naturalnost miljea i žestina istorijskih referenci ovde su antiteza priče o malom čoveku, otkrivanju njegovih osećanja i suodnosu njegovog karaktera sa okolinom.
Ovi filmovi, naime, koriste društvenu kritiku kao poetsku masku. Poruka balkanskih filmova u stvari je egzistencijalistička. Ona govori o postojanju kao takvom, prirodi kao takvoj i sudbini kao sastavnom delu života. U svakoj od ovih priča postoji osećaj harmonije, koji traži optimizam u nesreći i nalazi ga u samom životopisu, i svemu što on donosi, bila to sreća ili tragedija.
Zanimljivo je da pojam Balkana ulazeći sve više i više u umetnički jezik sveta istovremeno kao da izlazi iz geografskog pojmovnika. Pojam „jugoistočne Evrope" sve ga više zamenjuje kao zvanična odrednica zemalja sa ovih prostora. Baš zbog toga objedinjavanje ovih zemalja pod istim umetničkim imeniteljem – Balkan – nije činjenica već stvar intuitivne reakcije na određene filmove sa ovih teritorija, istraživački podsticaj koji čini posmatrača ovih dela kreativnim učesnikom u njihovoj definiciji.
Balkan odlikuju zemlje različitog porekla, različitih religija, različitih uloga u istoriji i različitih ekonomija. Danas kada se ta razlika oseća više nego ikad, vidi se koliko su granice koje čine ovu regiju tajanstvene, nevidljive i, u osnovi, subjektivne. Sam pojam Balkana, kao izvorno romantičarski pojam, reč je koja opisuje mogućnost zapada da vidi istok na način na koji ga Balkanci ne vide. Jer iz ugla Balkanaca, Balkan je skup različitih nacija koje su koliko u prijateljstvu toliko i u sukobu. Iz ugla Zapada, Balkan je umetnički talas.
Sabor izvornih različitosti
Suviše širok da bi bio deo samo jedne kulturne politike, i suviše različit od ostatka Evrope da ne bi bio shvaćen kao autohtona celina, balkanski film tek u spoju sa ostatkom kinematografskog sveta određuje sebe kao umetnost. Zato su ovi filmovi možda i prvi celuloidni serijal bez imperijalističkog motiva, odnosno, ne tiču se vršenja eksplicitnog uticaja na druge, već impliciranja funkcije uzajamnog odnosa.
Balkanski film, koliko god da traži reakciju od drugih, pruža i svoju povratnu reakciju. Zato se više od ijedne druge kinematografije bavi suštinom komunikacije. Zato je idealan za festivale, mnogo više nego za komercijalne distribucije. Festivali definišu samu suštinu Balkana (a i Balkan definiše samu suštinu festivala!), a to je osećanje da se tek u međuodnosu sa drugim nacijama ostvaruje duhovni i umetnički identitet. Balkanski film nije festivalski, on jeste festival, sabor različitosti u svom izvornom, mitskom i religioznom obliku.
Događaji kao što su „Dani zapadnobalkanskog filma” nose određenu vrstu zagonetnosti. Zaključci koji od njih ishode ne mogu se predvideti, jer se oni ne tiču spoljašnjih koliko unutrašnjih promena. To je zato što je Balkan na granici istoka i zapada, i pošto ne pripada ni jednom ni drugom sistemu, on je ključar kontakta ove dve strane sveta – od Balkana možda ne zavisi geopolitika sveta, ali zavisi način na koji svet posmatramo i određujemo.
Marko Kostić
[objavljeno: 22/03/2008]
