Izvor: Politika, 14.Mar.2014, 17:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balanser na žici
Čudan osećaj danas...
Možda zbog jedne čaše više od sinoć, neopreznog čačkanja po prošlosti, zaostalih ritmova koji se još vrzmaju po glavi i po neke rime koja podseća na prošlost…
Druženja sa „našima” ovde kao da su se proredila i kad se dese, ostavljaju neki neodređeni gorko-bljutav trag.
Kao talog lošeg vina u ustima.
Kao neki pritajeni nemir koji se jednostavno uvukao, ta neka poluseta koja traži pažnju a ne nudi ništa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sama po sebi.
Gledam kroz prozor, sunčan prohladan dan, neka deca se igraju u parku. Bezuspešno vraćam pogled na monitor, klimam odsutno glavom na kolegino obraćanje.
Polako odustajem i predajem se. Zurim kroz prozor i čekam da prođe. ..
Priča je klasična…
Otišao,evo ima već deceniju - dve, intelektualno možda i ranije. Prva faza patnje i nostalgije, onda prvih nekoliko petogodišnjih planova tipa posao, porodica, krediti, razne obaveze...
Rane od odlaska zacelile da kažem dobro, nade u neka velika ostvaranje presahle.
Put izgleda još dug, ni kraj mu ne nazirem, ali ide nekako nizbrdo. Nije da se nešto pogoršava, naprotiv, već mereno prema uloženom naporu koji se smanjuje da bi se nekako dokopao obale drugog dana, nedelje, meseca, godine… Sve ide nekako samo po sebi.
Stari se, rekli bi, i taj pogled iz nove perspektive je verovatno univerzalan. U dijaspori , čini mi se, ipak malo specifičan.
Ovde starim, a moj dvojnik tamo „dole” još uvek u svojim najboljim godinama, zastao negde na pola puta….
I ne pomažu tu mnogo višegodišnja razuveravanja u vidu poseta, razgovora, traženja…
Nit je prekinuta, a kontakt je nemoguć.
I kao da mi se svaka misao kao eho vraća kroz hodnike godina, eho od onoga drugog, već izbledelog „ja”.
I tako kroz taj eho kao da komuniciramo, on tamo negde večiti rob mladosti, iluzija i iritirajuće zastale stvarnosti,ja ovde osuđen na život smrtnika, kao u nekom drugom poklonjenom životu, ali bez korena i spokoja.
Dvojnici koji to u stvari nisu, fikcije nastale životnom igrom, rezom, jednom i zauvek.
Balanseri na žici koji se traže, gde bi pad za obojicu bio bezbolan: za njega u jedinu moguću izvesnost a za mene svejedno na koju stranu jer podjednako pripadam i tamo i ovde.
I kao u „Sabirnom centru” Gorana Markovića kad ostareli sin susreće još uvek mladog oca – verovatno bi i naš susret bio prazan jer se ne bi razumeli. Jer reči imaju samo ono značenje koje im naša duša da, a naše duše su baš kao i tela već odavno razdvojene.
Gotovo.
I opet ta nepotrebna, bolno smešna patetika koja me trgne, vraća u realanost i prekida nit jalovih misli. Opet osećaj stida posle besciljnog lutanja stazama prošlosti.
Gledajući sa strane, prilično smešno i jadno, pogotovo za ljude sastavljene iz „jedno dela” i sa nepokidanom životnom pričom.
A možda se se i oni traže sa nekim fiktivnim dvojnicima, nastalim u trenutku davno donete odluke da se ne ide i ostavljenih tako diljem svetskog šara.
Tešim se da je prošli put sve trajalo duže, valjda se vremenom i to stišava i nestaje…
Evo već polako razaznajem slova i reči na monitoru i polako ispraćam tu nelagodu u vidu „polusete”, bar za sada.
Vraćam se u realnost.
Ili što reče Remark: Kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu. Ništa se ne može popraviti, ništa se ne može promeniti. Život nije imao nameru da nas učini savršenim. Ko je savršen spada u muzej.
Do nekog novog susreta u hodnicima sećanja.
Dejan, Berlin
objavljeno: 14.03.2014
