Izvor: Blic, 01.Okt.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o Josifu Brodskom
„Soba i po” reditelja Andreja Križanovskog -Filmovi o značajnim umetnicima retko uspevaju da izbegnu zamke deskriptivne patetike i naknadnog moralisanja. Iz novijih godina pamtim primere dela Džulijana Šnabela („Baskijat”) i Džejn Kempion („Sjajna zvezda”), oba o mladosti umetnika.
Ruski dokumentarista i majstor animacije Andrej Križanovski u filmu „Soba i po” (god. Proizvodnje 2010. trajanje: 125 min.) izbegao je klopku da načini biografski film o >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << velikom sovjetskom pesniku Josifu Brodskom (1940-1996). Uzeo je nekoliko poglavlja njegovog života i pomešao ih sa fantazijskim slikama, koristeći stvarne i izmišljene dokumentarne snimke, ubacujući i delove animacije, sa očitim preuzimanjem rešenja od Šagala i Magrita.
To je omaž velikom umetniku koji je kao izrod izbačen iz domovine 1972. sa zabranom da se ikad vrati, čak i na sahranu roditelja. Upravo podatak da se nikad nije vratio u rodni
Sankt Peterburg, poetski izneverava Križanovski (po sopstvenom scenariju) prikazujući imaginarni povratak brodom u domovinu, dok mu se u sećanju vraćaju značajna poglavlja života. Naslov filma je preuzet iz čuvenog memoarskog teksta o detinjstvu provedenom u staljinovskoj komunalki, zbornom domu mnogih porodica. Soba i po je porodični kutak u koji će se pesnik vratiti na kraju, zatekavši mrtvu majku i oca, i u toplom porodičnom okruženju on će shvatiti da su svi oni s one strane groba.
Majku i oca fantastično u filmu igraju Sergej Jurski i Alisa Frejndlih, i oni su glavni junaci ove potrage za toplinom doma i sigurnošću unutar strašnih uslova ruskog komunizma. Detinjstvo je prikazano uobičajenom poetizacijom, dok boravak u Americi, sve do preuzimanja Nobelove nagrade, a i kasnije, neprekidno prolazi u bolnom pokušaju da se ostvari veza (makar i telefonska) sa roditeljima. Reditelj uspeva da olakša naraciju gorkim humorom, ali povremeno opterećuje film čitanjem poezije. To mora gledalac sam sebi da priušti u miru svog doma. Da li će beogradska publika imati još neku priliku da vidi ovo delo (nakon revije u „Centru Sava”)? Ako mene pitate, voleo bih da ga još jednom sa zadovoljstvom odgledam.
