Izvor: Blic, 15.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bakar zauvek obeležio grad
BOR - Penzionisani profesor i direktor borske Gimnazije Milan Dimitrijević Dimitrika, koji je ispratio dvadeset generacija školaraca, kaže da su on i njegov grad skoro vršanjaci. Kada mu je sedamdesetih godina ponuđena funkcija ministra prosvete, glatko je odbio poziv, pošto nije želeo da napusti grad uz koji je rastao. Putovao je svuda i opet mu se vraćao.
- Netačno su tvrdnje da će Bor živeti samo dok se u njemu kopa ruda. Ovaj grad, koji predstavlja SFRJ na malom prostoru, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iako u zapao u ekonomske probleme, ovog proleća je lep kao nekada, kada je „tekla reka bakra i zlata". Ako se isuviše ne zađe u detalje, i progleda kroz prste aljkavosti pojedinih građana i javnih preduzeća, opština, koja obeležava svega šest decenija postojanja, izgleda urbanije od onih koji su nicali posle rata - počinje priču o Boru profesor Dimitrika.
Šetnju sa njim počinjemo iz poslastičarnice „Ćao, ćao", na korzou ravnom ko strela. Svakog dana, kao po pravilu, obilazi znane ulice kojima sada špartaju neki novi klinci.
Po njemu, Ulica 3. oktobar predstavlja pravo ekološko šetalište. Prostire se najvećim delom grada, daleko od dima RTB-a i buke. Ispod puta se nalazi bivša Gimnazija (sada osnovna škola), jedna od najmodernijih obrazovnih ustanova tadašnje Jugoslavije.
- Tu često zastanem, osmotrim decu kako se bezbrižno igraju, i shvatim da grad još uvek živi istim pulsom urbanog grada. Za razliku od gradova sa dužom tradicijom i bogatom kulturnom istorijom, Bor je okićen soliterima, lamelama i mnogobrojnim višespratnicama. Privatne kuće su tek po obodu grada. Nekada se korzo, priseća se profesor, prostirao od centra ka direkciji RTB-a. Zaljubljeni parovi šetali su pored hotela „Evropa" (sadašnja „Srbija"), a mladi su nastavljali u pravcu Ulice kestenova. Centar je krasila prelepa fontana sa spomenikom rudara gde se okupljao svet, a sada je na tom mestu travnjak. Na njemu je spomenik posvećen partizanima, ali se Dimitrika poklanja onom koji veliča ratnike balkanskih ratova, smeštenom nedaleko od škole „Vuk Karadžić".
Put nas dalje vodi ka mestu gde svakom posetiocu zastane dah. Bezdan napuštenog rudnika bakra. Dubok je nekoliko stotina metara i plod je jednovekovne eksploatacije. Sada je rudnik napušten i predstavlja jedinstveni spomenik razvoja ovdašnje industrije.
- Ovo grotlo predstavlja simbol ljudske patnje, mesto gde su generacije i generacije plivale u krvi i znoju, gradeći zemlju. U doba Francuza, rudno bogatstvo je krunisano velelepnom arhitekturom, koja i danas krasi stari deo Bora. Predivna francuska Kasina, sadašnji Tehnički fakultet, deo je grada koji često obilazim - priča Dimitrika.
Kada se pre dve decenije sa te lokacije odselio u novogradnju, deo njega je, kaže, zauvek ostao u tom naselju.
Vraćajući se ka centru grada, stižemo do jedne od najlepših građevina u Boru - Doma kulture. Nekadašnja diskoteka je sada sablasno pusta, ali su kulture institucije u ovom zdanju i dalje rado posećene. Narodna biblioteka, Muzej rudarstva i metalurgije...
U Boru su pre rata u jednom trenutku bile 72 kafane. Sada se prave kafane mogu izbrojati na prste. Brest, Hajduk Veljko, Pivnica, Top... Profesor zaključuje da kada nema dima, zbog nadmorske visine Bor predstavlja vazdušnu banju. To potvrđuju okolna izletišta.
- Prelepa je Dubašnica, pravi ekološki rezervat sa netaknutom prirodom. Sa nje puca pogled na Zlotski kanjon koji završava Zlotskim pećinama, u kojoj je i Lazareva, srpska Postojinska jama, po stalaktitima i stalagnitima, bogatija od slovenačke špilje - kaže on. Profesor ne propušta da prošeta Brestovačkom banjomu kojoj su letnjikovac izgradili i Obrenovići i Karađorđevići.
