Izvor: Blic, 13.Nov.2011, 03:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bajka o besplatnom obrazovanju
Kako možeš tako da pišeš o studentskim protestima, a sam si besplatno studirao, pita me neko. Bio sam budžetski student, odgovaram. Samo se to tada nije tako zvalo.Priča o visokoškolskom obrazovanju je izgledala nekako ovako: fakulteti su upisivali strogo određeni broj tzv. redovnih studenata i izvestan, znatno manji broj vanrednih. Redovni nisu plaćali školarinu, vanredni jesu. Za upis je odlučivao uspeh u srednjoj školi, često i prijemni ispiti.Ako ste hteli, poput mene, upisati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << književnost, to ste moglo učiniti relativno lako. No sa svojim, ne tako briljantnim gimnazijskim uspehom, nisam mogao ni pomisliti da konkurišem, recimo, na medicinu, ili na neke od tehničkih fakulteta. Tamo se prijavljivalo znatno više kandidata nego što će biti upisano.Hoću reći da ni onda, tačno kao ni sada, nije bilo besplatnog studiranja za sve. Kriterijumi samog studiranja, u smislu ponavljanja godina, prenosa ispita, nesumnjivo su bili blaži. Pogotovo u Beogradu. U Ljubljani su - država je bila zajednička - bili oštriji. Ne izvodim nikakve zaključke.
Socijalistička Jugoslavija je u jednom periodu imala jednu od najviših stopa rasta društvenog proizvoda u svetu. Potom je zapala u krizu, ali se čas njene krize pogodio sa velikim privrednim bumom u kapitalističkoj Evropi. Ne mislim samo na jeftine i dostupne kredite, već na činjenicu da su zapadnoevropske zemlje bile gladne za radnom snagom. Jugoslavija je otvorila granice i stotine hiljada ljudi, raznog nivoa obrazovanja, pohrlili su na "privremeni rad” u inostranstvo. Sistem je rešio bitan društveni problem, nezaposlenost, a istovremeno su devizne doznake radnika iz inostranstva predstavljale značajan deo prihoda države. Izvozom radne snage socijalistička Jugoslavija je dobila i novce i ovce, te nije čudo što se blejanje može čuti do danas.Zemlje realnog socijalizma, pišem ovo bez ikakve ironije, dakle one zemlje koje svoje probleme nisu mogle rešavati kroz kapitalističku konjunkturu, morale su se opredeliti za znatno represivnije oblike sistema. Uslovi studiranja, kao i upisa na fakultete, bili su stroži.
Jedan od kriterijuma je, u tim zemljama, bio i kriterijum porekla. Ako vam je jedan od roditelja, ne daj Bože oba, imao fakultetsku diplomu, šanse za upis su dramatično padale. Zbog toga su brojni napuštali svoj posao zapošljavajući se kao, na primer, kočničari tramvaja.Može li se zaista reći da je, u procesu obrazovanja, jednak položaj onoga koji je rastao u fakultetski obrazovanoj sredini i onoga koji se rodio među polupismenima?Sa stanovišta jednakosti i apsolutne socijalne pravde ovakvim kriterijuma upisa teško je prigovoriti.
Povezane vesti: Protest i profit
