Izvor: Politika, 04.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BUNKERI OD SLAME
Može se još dogoditi da neki zapušteni bulevar, bar za jednu noć, dobije ime Zdravka Tolimira. Osim ako radikali svoj nervozni entuzijazam nisu poharčili na Mladiću, pa zasad digli ruke od novih herojskih poduhvata. Ratkov bezbednjak je uhapšen pre neki dan negde oko Ljubovije, i već je prebačen u Hag. To jeste bila planetarna vest, Mladićeva sloboda je možda zavisila od Tolimirove visprenosti i okretnosti. Tako se misli da je ovaj bio "mozak" višegodišnje hajdučke konspiracije i čudesne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << generalove nedostižnosti.
Posrećilo se i Savetu za nacionalnu bezbednost: begunac je zaskočen usred formiranja te spasonosne ekipe. Tako je ona počela da deluje preventivno još u danu stvaranja. To uopšte nije loše: trust srpskih mozgova imaće dobre razloge da se nada okončanju posla, sem ako prvog dana nije bio u pitanju početnički ulov.
Skoro čitav ratni štab generala Mladića (sem časnih izuzetaka) sada je na severu. Samo komandanta nema. To uporno sakrivanje različito se vrednuje. Ponegde kao kukavičluk, ako već nije herojstvo. O Mladićevoj upornosti različito se misli i u haškoj pritvorskoj jedinici. Neki njegovi ratni saradnici nimalo nisu oduševljeni "šefovim" skrivalicama. Misli se da bi svima bilo lakše da se objasne sa sudijama da je komandant sa svojima. Zašto ga nema kad je najteže?
E, to je već teško dokučiti. Od Mladića nema ni lika ni glasa već više od četiri godine. Ima sumnji da više nije živ, i da se ovako čuva mit o njemu, a i tera inat vlastima, pa im se pravi i šteta. Uzalud su se važni ljudi u Srbiji oglašavali tvrdeći da smo svi postali taoci jednog čoveka. Ta patetična tužbalica nije se primila kod Mladića, jer on ima glavobolje sa vrednovanjem svoje biografije i slobode. Baš ga briga za taoce, nisu mu Srbi prvi koje je imao.
To objašnjenje ne može biti ni tačno, ono je samo opravdanje od nemoći koja se ne može objasniti drugačije. Ni tvrdnja da "postoje kredibilni dokazi da Mladić nije u Srbiji" nije bila slavna. Izgledala je kao dobra, no neuverljiva dosetka premijerovih savetnika, koji su natociljali šefa da je javno saopšti. To je inače bilo najteže dokazati: da neko, koga svi traže upravo u Srbiji, sigurno nije u Srbiji.
Ni VBA ni BIA, ni policija, ni vojska, ni jataci, niko dakle nije mogao da kaže gde se to krije Ratko Mladić. Sumnjalo se da on ima pouzdanu podršku upravo kod onih koji ga traže. U bivšoj vladi Vojislava Koštunice stvorena je "herojska atmosfera" oko optuženika: prijem, srdačni pozdravi, specijalni letovi, ugledna ministarska pratnja do apsane.
To se moglo tumačiti i kao podsticaj za one koji još nisu odlučili da se predaju. Ako to učine, pored drugih nepoznatih pogodnosti – čeka ih poslednje parče slave. Pre nego što budu zaboravljeni, otadžbina im se odužuje javnom pažnjom i još ponečim.
Na takve mamce Mladić se nije zakačio. Ma šta mislili o njemu, on je poštovao neke svoje principe, ma kakvi oni bili: neće se predati, neće dozvoliti da mu sude oni kojima bi on sudio. Tako je bilo bar do sada. Njegovo razumevanje ličnih principa ravno je čuvanju osećanja sopstvene slobode: od odgovornosti, od straha, od pamćenja i griže savesti. Od svega što bi moglo da mu pomuti bilo koju odluku, u principu.
Ponegde se još misli da je Mladić "upotrebljen", i da je on sam talac "grupe nepomirljivih", koji mu svakako neće dozvoliti put u Sheveningen. Navodno, ubiće ga ako pokuša da se preda, ubiće ga ako hapšenje izgleda neizbežno. Ljudi zaduženi za okončanje njegove biografije ujedno su njegovi čuvari od svega: i od slobode i od bekstva.
Navedena verzija bi imala nekog smisla ako bi takva grupacija sačuvala dovoljno racionalnih, čak i iracionalnih motiva za svoju fanatičnu upornost. Ionako se već svuda osipa ideja o suštini Mladićeve decenijske konspiracije: i pre mogućeg haškog procesa njegovo ime povezano je sa najstrašnijim vremenima. I za Srbe koje je navodno branio i za one koje je mrzeo. I za ulogu "svevišnjeg" koji odlučuje o životu, a posebno o smrti, i za poziciju komandanta vojske koji nije mogao (nije želeo?!) da spreči najgora zlodela. Ona, dakle, koja su za mnogo vremena u blato i prašinu rušila srpsku vojničku čast.
Koliko je takav Mladić, umoran od bežanja i svoje strašne prošlosti, ostavljen da bude sam, ili sa preplašenim jatacima, možda bolestan, možda pomiren sa bilo čime – koliko je dakle takav čovek bliži Hagu posle odlaska Zdravka Tolimira?
Inače je teško poverovati da je Tolimir bio "mozak" Mladićeve hajdučije. Da jeste, prvo bi sebe sačuvao od iznenađenja. A ono se moglo predvideti, na bilo kom mostu, ili skelskom mestu prelaza preko Drine.
Srpska vlast je bar pokazala da se više neće igrati talaca i jataka, niti će je zanimati nastrana herojska vrednovanja. To je dobar, jako dobar znak, čak i ako Mladić nikada više ne stigne u svoj štab.
[objavljeno: ]
