Izvor: Politika, 14.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BRANISLAV DURSANOVIĆ
Mašinski sam tehničar, rođen u Martincima kod Sremske Mitrovice i imam 22 godine. Rešio sam da mi životno opredeljenje bude poljoprivreda i za to imam podršku oca Vladimira i dede Uroša. Tu sam, ostajem na imanju, pa hoću i da imam regulisan staž. Nadam se da će doći i to vreme da i naši zemljoradnici budu u istoj poziciji kao oni u Evropskoj uniji.
Od nove vlade, pored ostalog, očekujem da država konačno obezbedi da i mi paori imamo bar malo sigurnosti, da nas stimuliše da proizvodimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << više i kvalitetnije, da budemo konkurentni na tržištu. Ovako, trošimo sve zalihe koje imamo i sve smo siromašniji, a to nije dobro ni za nas, ali ni za državu.
Krajnje je vreme da se pređe sa reči na dela. Ja danas, eto da kažem kao glavni domaćin, planiram, radim i tražim najbolja rešenja za porodično imanje. Obrađujem 14 hektara vlastitog zemljišta i oko osam hektara uzetih u arendu. Zakupio bih, kad bih mogao, još 20 hektara državnog zemljišta, ali ne veruje da će mi se ta želja ispuniti jer je mnogo nepoznanica oko davanja u zakup tih oranica.
Za sve što želim, i što bih mogao i da ostvarim, nemam dovoljno obradive zemlje. Imam mehanizaciju i to u veoma dobrom stanju, samo mi treba još oranica. Zemlju smo do sada kupovali ali je prihod od poljoprivrede sve skromniji i za to više nemam mogućnosti.
Ali kad bi država, a upravo to očekujem od buduće Vlade Srbije, omogućila nama mladim zemljoradnicima da uzmemo povoljne dugoročne kredite za kupovinu grunta, to bi bio pravi potez. Daju se krediti za stanove, pa zašto ne bi i za plaćanje zemlje. U sadašnjim uslovima ne smem da uzmem bankarski kredit jer ga od prihoda sa imanja, zbog visokih kamata i rokova, ne mogu uredno da vraćam.
Prošle godine sam, recimo, imao 12 hektara pod kukuruzom, 6,5 pod šećernom repom, pet hektara soje i nešto više od dva hektara pšenice. Godina je bila dobra, rodilo je, pa se trud isplatio, ali, zarada je veoma mala. Pedeset vagona šećerne repe isporučio sam Šećerani "Donji Srem" u Pećincima a platiće mi je tek krajem februara. Od kukuruza sam dobio oko osam vagona suvog zrna i koristim ga za tov stoke. Godišnje tovim i više od 200 svinja i desetak junadi. E, tu nastaju ogromni problemi. Pšenicu sejem tek zbog plodoreda, tu zarade nema nikakve. Utovljene svinje u ovom trenutku su oko 70 dinara, a cena kukuruza je dostigla već 10 dinara po kilogramu. Očigledno, napraviću gubitak na svinjama a stotinu prasadi mi je već u novom tovnom turnusu. Kako ću s njima proći, niko ne zna. Nikakve sigurnosti u tovu nema. Nije mi jasno zašto meso u mesnicama ne pojeftini, ako su tovljene svinje jeftine. Očito da sa tržištem nije sve u redu, a mi seljaci nismo u mogućnosti da te odnose uređujemo. Nama nakupci kroje kapu. Mi proizvodimo a ne znamo kako ćemo prodati. To vlada mora da spreči.
Znam ja da i moja proizvodnja zavisi od ponude i potražnje ali bi zato, i država, a od nove vlade i to i te kako očekujem, morala da ispuni svoje obaveze i da nama paorima obezbedi da sigurnije startujemo u proizvodnji. Da li su to regresi i premije, ili neki drugi vid zaštite, to je stvar Vlade i ministarstva poljoprivrede. Nedopustivo je da sa padom cena naših proizvoda rastu cene đubriva, semena, sredstava za zaštitu bilja, rezervnih delova.... Pitam se: ko to može da izdrži? Ubi nas nesigurnost, em smo pod vedrim nebom, em se desi da, kao 2002. godine, za šećernu repu, kad sve razdužim, moram još i da doplatim 40.000 dinara.
To ni nova ni bilo koja vlada ne sme da dozvoli ako se zaista zalaže da nam poljoprivreda bude profitabilna. A ako, posle i ove predizborne kampanje, sve ostane po starom – džaba priča i džaba moja i bilo čija očekivanja.
[objavljeno: ]
