Izvor: Kurir, 18.Mar.2011, 09:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BRANIOCI
„Svako može da bude veliki čovek... zato što svako može da bude koristan. Ne morate da imate diplomu da biste bili od koristi. Da biste bili korisni, nije neophodno da se pravilno izražavate. Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi“, rekao je Martin Luter King.
Za vreme rata nisam obilazio štabove. Išao sam po rovovima gde su „mali ljudi“ branili svoja ognjišta. Njihovi podvizi, junaštva i stradanja pokriveni su prašinom. Nije politički korektno pisati >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << o njima. Oni drugi imaju svoje godišnjice koje se obeležavaju, godine rođenja i smrti, svoje biografe.
One koji su zdravlje i živote ostavili po rovovima nema ko da pomene. Ako se pominju, pominju se s prezirom i nipodaštavanjem. Zašto su išli u rat. Mogli su da dezertiraju kao oni koji danas vladaju Srbijom. Mogli su, ali su odabrali da brane srpske domove.
- Kad vidiš nekog da ti tuče majku na ulici, ne pitaš šta je mati skrivila. Da li je prva počela. Hoćeš da joj pomogneš - rekao mi je jedan dobrovoljac.
Prezir prema braniocima svog naroda je prezir prema narodu. Hrvatska ima četiri stotine hiljada branitelja. Da ih je bilo toliko, stigli bi do Beograda. Oni su moćna politička snaga. Umalo da slome Josipovićevu vlast. Purdinom detetu biće kuma predsednica vlade.
Ovde su oni pravi branioci otadžbine gurnuti na samu marginu života. Politički ne postoje. Stalno im je nad vratom mač i pretnja da mogu biti odgovorni. Žive po izbegličkim centrima. Sa raznoraznih televizija može da ih pljuje i piša po njima ko god hoće. Njihove organizacije su usitnjene i bez bilo kakve finansijske podrške.
Postoje u Beogradu zadužbine koje su ostavljene za finansiranje starih ratnika.
Postoji imovina Saveza boraca. Sve je to razgrabljeno i razdeljeno. Zaludu se vode sporovi. Reč otadžbina prognana je iz srpskog jezika. Od Karinskog zaliva do Pećke patrijaršije ostali su grobovi. Okupirani, izgladneli, dodvorujući se okupatoru, odričemo se svega da bismo preživeli.
„Dao bih vam sve, al’ ništa nemam, glad mi je beskrajna, a ruke uvek prazne“, pevao je Raka Drainac.
Obeležavaju se godišnjice. Godišnjice smrti. I treba da se obeležavaju. I treba da se sećamo. I predsednika i premijera. Ali, da li i ko treba da se seti onih koji nisu ni znali šta je to politika. Koji su samo znali da se Skolac nekad zvao Izgor (zato što u svakoj buni gori) i koji nisu dali da i ovoga puta izgori. Posećuju me obnoć mrtvi prijatelji. Svraća mi Goran Grković i drugi grkovići. Izginuli Pandurovići.
Cela Hrvatska se digla na noge da brani Purdu. Kod nas mogu da odvedu sve i bilo koga. Niko se neće pobuniti. U zatvoru su članovi uprave Obraza. Nijedne reči, nigde i niko o tome nije napisao. Ne podnosim ćutanje. Ne podnosim tišinu nad onim što se dešava.
Pre sedam godina arnautske horde napale su Srbe po celom Kosovu i Metohiji. Čime će to biti obeleženo? Gladni i poniženi ćutimo. Do kada?
