Izvor: Kurir, 26.Maj.2010, 09:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BORISE, ZAŠTO JE ISPALO TAKO RĐAVO
Pre dve godine obećao je da će iz korena promeniti Srbiju. Danas bi Srbija sve dala da je ostavi onakvom kakvu je zatekao. Pre dve godine sa govornice je pretio kao prorok, a njima su se dupeta ledila dok su se pitali da li je mislio na njih; danas ih poziva na patriotizam, a njihova dupeta, ako se još lede, svejedno se ne lede zbog njega. Pre dve godine njegovi bi sve dali da su mogli da ga čitaju između redova; danas im je dosta što im strane diplomate kažu da ništa važno nije mislio ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << u redovima. Pre dve godine i oni koji ga nisu voleli znali su da je nepobediv; danas se i oni koji ga vole pitaju da li bi bio bolji Toma, čovek koji je izgubio sve izbore na kojima se u životu pojavio.
Zato je današnji Borisov status, jače od bilo čega drugog, ilustrovao njegov javni poziv tajkunima na ekonomski patriotizam. Mogao je da ih pozove i na transcendentalnu meditaciju, jednako bi se potresli, umesto što će, kada budu prodavali svoje posrnule firme, to ipak izvesti preko poreskih rajeva na Kipru i Devičanskim Ostrvima. I taj javni poziv, koji je Boris izgovorio dva puta, što će reći da mu je stalo, pa ga je drugi put potkovao i pretnjom da će zadužiti Vladu da ih zakonima prisili da porez od prodaje uplate zemlji koja ih je napravila bogatim, pokazao je kako je, dve godine kasnije, od njegove snage malo šta ostalo. Zašto?
Zato što bi svaki jaki predsednik ovog sveta, da je hteo ono što od tajkuna hoće Boris, najpre još jednom odgledao Kopolinog „Kuma“ ili pročitao neku od Putinovih biografija. Potom bi pozvao nekog od naših kiparskih bogataša i na sastanku od tri minuta celih pet gledao ga u oči dok mu saopštava svoju želju. Ujutro bi po tog istog tajkuna poslao neku kockastu fizionomiju sa legitimacijom kao vrata koji bi mu uručio kartu za Kipar. Ne bi prošlo ni 24 sata, a na letovima za Kipar bila bi gužva kao u Sajgonu.
Umesto toga, Boris ih je pozvao javno i, rekao bih, da ni sam nije znao da li je time hteo da ih izvrgne moralnom sudu, na šta su oni, poznato je, jako osetljivi, ili je samo hteo da pokaže Srbiji kako on, eto, hoće najbolje za nju, ali ga ove pijavice ne slušaju. I šta je onda mogao da očekuje nego da tajkuni ćute čekajući da ga prođe, kao što ga je svaki put prošlo, a da ga Mlađa Dinkić javno opomene da to što on hoće nije ni po zakonu, a nije ni evropski. I da taj isti Mlađa, koji se seća koliko je truda i straha onomad potrošio da provali šta je Boris hteo da kaže između redova, ceo dan prima čestitke i zahvalnost tajkuna što je svoju oštru sablju okrvavio umesto njih.
I šta sada? Da li bi Boris trebalo da okrene list i da konačno nekog lupi? Ne, prekasno je. Koga god danas udari, neće ga udariti svojom snagom i svojim planom da promeni Srbiju nabolje; udariće ga od svoje slabosti i svog straha da će morati jednom sebi da odgovori kako je moguće da je od Srbije želeo toliko dobro, a da je ispalo toliko rđavo. Bolje je da više ništa ne preduzima, inače će, kako stvari stoje, na pravi način udariti pogrešnog ili na pogrešan način pravog.
A kako izgleda, kada se dobra namera kompromituje lošom izvedbom, pitajte ozbiljne pravnike. Neka vam kažu šta misle o predstojećoj licitaciji Šarićeve oduzete imovine, pre nego što je naš kokainski bos pravosnažno osuđen. Neka vam samo kažu ko će to jednog dana da plati. Šarić? Ne verujem.
Zato, ne dirajte tajkune. Oni će da budu u pravu sve dok se za njih ne nađe neko dovoljno dobar.
