Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BOGDAN TIRNANIĆ
Kako je to davno zaključio neki filozof, valjda starogrčki, na ovom svetu je jedino promena stalna. Ili – drugačije rečeno – sve prolazi, ništa nije večno. S druge strane, ne znači da nas svaka prolaznost, oličena promenom, mora obavezno radovati. No, ona je, svejedno, neminovna. Nju otud valja mirno prihvatiti. Bez bola i tuge, ali bez euforije.
Kada je, primera radi, Srbija nedavno obnovila svoju državnost, neki su tu činjenicu uz ničim izazvanu radost proglasili povodom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za sveobuhvatni novi početak. Naša istorija je opet prazna knjiga koju treba iznova ispisati. Međutim, ako se još okleva da se ovoj Novoj Kući udare čvrsti temelji, recimo konsenzusom oko donošenja Ustava ili otklanjanjem svih prepreka na putu naših "evroatlantskih integracija", već su se brže-bolje istakli oni koji bi da srpsku državnost etabliraju vrtnim patuljcima ili raznim molersko-farbarskim intervencijama.
Rečiti primer ove brzopletosti iz najboljih namera jeste lako uspostavljena saglasnost o "novoj odeći" (tzv. dresovi) naših reprezentativnih sportista. Žurba da se taj posao obavi preko reda i bez neke preke potrebe pravda se upotrebljivim "vrućim parolama" – nova zemlja, novo ime države, nova himna, novi dresovi, novi rezultati. Ako u ovoj prilici ostavimo po strani tezu o Srbiji kao "novorođenoj" državi, stav isisan iz malog prsta, teško da ćemo moći isto da postupimo kada je himna u pitanju. Jer, čak i onima koji su u školi imali keca iz istorije znano je da "svečana pesma" koju je Srbija proglasila himnom nije nikakva novotarija. Ali je tema za jednu drugu raspravu.
Ostaju, dakle, dresovi. Oni će ubuduće biti u bojama srpske zastave: majice crvene, šortsevi plavi, štucne bele. Ili tako nekako. Pitanje je gde u takvoj "raspodeli" dolazi grb. I šta ćemo sa kopačkama, sprintericama ili patikama? Obaška to da vaterpolisti igraju bosi. Bilo kako bilo, izvršene promene bitno će uticati na tradicionalne "jezičke poštapalice" televizijskih sportskih komentatora, a o "navijačkim sloganima" bolje da i ne govorimo. Nema više – "plavi, plavi!". Taj "jugoslovenski simbol" otpremljen je na đubrište (zlog) vremena.
Malenkost koja ispisuje ove redove sigurno nije nikakav "jugonostalgičar", naprotiv. Ali, ako je raspadom poslednje južnoslovenske državne zajednice Srbija proglašena njenim sukcesorom, pravnim i svekolikim drugim "naslednikom" svih počivših država "na ovim prostorima", onda nije bilo razloga da se, nasledivši stolicu u OUN i članstvo u institucijama tzv. međunarodne zajednice, brzopleto odriče "nasleđene" plave boje sportskih dresova. U tim su dresovima srpski sportisti, uz druge, osvajali medalje na OI i raznim svetskim ili evropskim prvenstvima. Hoćemo li se, uz promene dresova, odreći i tih trofeja? Zašto uvek iznova počinjati od nule, sa perspektivom trajne sudbine? Makar u sportu (i umetnosti) nije preporučljivo da se tako uređuje Nova Kuća. Osim kada je reč o nasleđenim sportskim funkcionerima. Čije dresove oni sada nose?
Novinar i poblicista
[objavljeno: ]
