Izvor: Blic, 03.Okt.2016, 13:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"BLIC" ANALIZA 50. BITEFA Najviše je nedostajalo glumaca i pozorišta
Od 12 predstava u glavnom programu sinoć završenog jubilarnog 50. Bitefa, u nezvaničnim razgovorima kao najbolja je ocenjena francuska „Svita br. 2“. Pažnje vredna bila je i nemačka „Istorija mitraljeza“. Otvaranje je bilo impresivno na svoj način, a većina ostalog prikazanog u glavnom programu podležno je negativnoj oceni. Možda će čudno zvučati, ali najviše je nedostajalo glumaca i pozorišta.
Prve večeri, u Danu prologa, gledali smo poljsko ostvarenje „Kantor >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << downtown“ pozorišni esej, tj. omaž koji je ostavio utisak da je predstava kojoj je posvećen („Mrtvi razred“) znatno bolja od njega samog, a druge, na svečanom otvaranju, izvrstan plesni spektakl kineskog teatra iz Pekinga „6&7“ - ne samo estetski već i duhovni doživljaj.
Urnebesna tama
Treće večeri jubilarnog, 50. Bitefa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izvedena je predstava „Urnebesna tama“ bečkog Burgteatra kojoj je po oceni stručnog žirija sinoć pripao Gran pri „Mira Trailović“.
Dvočasovni preplet scena tokom kog su se nizali likovi zapadnih vojnika, somalijski pirati, mistici, srpski švercer, papagaj, stariji vodnik, potpukovnik... i sve su ih hvale vredno tumačile četiri glumice.
U jednoj od scena somalijski pirat moli za razumevanje za svoj narod, sledi nešto kasnije i slika prijavljivanja za vojsku („u struci nije bilo posla, bilo je jasno da ću na ratište, i to je bolje od nezaposlenosti“), predlog da anus bude centralni polni organ, crnohumorna ratna računica („ipak da ubijamo da ne bi bilo više ubijanja“), utopljenik čija će molba za pomoć završiti smrću...
A kroz sve to vivisekcija akutnih savremenih tema; samoživost i arogancija razvijenog zapada čiji je suštinski rezultat snažna agresija, potreba da se drugo i drugačije poništi, odsustvo empatije, perverzan saldo odnosa kolonijalne prošlosti i nekolonijalne realnosti, obezvređenost i života i čoveka... I pitanje gde je u svemu tome pozorište; mesto zaodenutog konformizma ili mesto pobune. Izuzetno aktuelne teme, tekst sa pedigreom, dobra gluma... Ali, nešto je čudno u predstavi austrijskoj. Uprkos svemu - ne ponese gledaoca.
Surove igre moći
Četvrtog dana odigrane su dve nemačke predstave; „Saosećanje: istorija mitraljeza“ u Ateljeu 212 i „Ambasador: nemačko-afrički komad s pevanjem“ u Domu omladine.
Milo Rau, autor „Istorije mitraljeza“ (pozorište: Šaubine an Leniner Plac) na pozorišno snažan i uzbudljiv način u formi (kvazi)dokumentarnog pozorišta fokusirao je žarišne teme realnosti - izbeglice i ratove u Africi kroz migrantsku krizu Mediterana i oružane sukobe u Kongu.
Duboku vivisekciju akutnih pitanja prelama kroz dve ispovedne priče, crnkinje iz afričkog malog mesta kojoj su roditelji stradali kad joj je bilo tek četiri i po, a potom ju je usvojila porodica iz skandinavske provincije i Nemice (izvanredna Ursuna Lardi), koja je iz pozorišnih razloga išla po izbegličkim kampovima, a prethodno u svojim dvadesetim kao pripadnica nevladine organizacije po ratom zahvaćenim područjima. Potresne i slikovite pripovesti protkane duhovitošću i ironijom koje se svaka ponaosob paralelno odvijaju i na video-bimu i na sceni prepunoj otpada i raspada, kakva je, sva je prilika, i slavna zapadna civilizacije. Fokus je sa konstatacije stradanja, zločina i strahota pomeren na njihove uzroke; od odgovornosti razvijenog Zapada, preko karikaturalnosti raznih NVO do pitanja kako i zašto tzv. običan čovek otupi na tuđu nesreću i lične odgovornosti doslovce svakoga od nas. Izvrsna predstava u kojoj posebno mesto ima snaga umetnosti, jer i car Edip, tj. antička tragedija znala je za čovekovu (ne)odgovornost za sopstveno stradanje, a Sedma Betovenova simfonija (ni)je odbrana od krika i rafala.
U specifično muzičkoj predstavi „Ambasador...“ (autori Gintersdorfer i Klasen) izvođači su glumci, performer i muzičari iz Obale Slonovače i Nemačke, a sadržaj je baziran na biografijama bivših nemačkih diplomata u Africi. Raspevano, razigrano, energično, u mešavini muzičkih i plesnih stilova i gorko i zabavno - “u glavnoj ulozi” je (neretko groteskno) licemerna politika velikih sila prema režimima u Africi, činjenica da afričke zemlje najčešće nisu mogle da donose odluke bez pritisaka zapadnih zemalja koji su suštinski bivali igre moći, kao i kakve su sve i kolike probleme izazvale često kontradiktorne politike i uplitanja Zapada. Uz to tzv. obični ljudi istog tog Zapada uglavnom nisu informisani, a nisu ni zainteresovani za ono što tamo negde čine oni kojima su dali svoj demokratski glas.
Projekat „Softmachine...“
Pete festivalske večeri na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu izvedeno je nemačko-singapursko ostvarenje „Softmachine: Rianto + Sijao Ke x Cihan“, za koje režiju potpisuje Čaj Kafai.
Prvi deo, između ostalog, obuhvata izvedbe jednog plesača na sceni i dokumentarni film prikazan na video-bimu, a „u glavnoj ulozi“ je savremeni ples u Kini, položaj umetnika-performera... Drugi deo kroz zaista upečatljivo plesno izvođenje fokusira odnos tradicionalnog i savremenog plesa u Indoneziji.
Pre početka u foajeu otvorena je izložba u vezi s ovim ostvarenjem, tj. sveobuhvatniji projekat čiji je deo. Ukratko „Softmachine...“ se bavi azijskom plesnom scenom, pitanjima koreografa, koreografije, izvođačkih tehnika...
Reč je o multimedijalnom projektu koji kao informacija o segmentu kultura s kojima se ne srećemo često ima svoju dragocenost. Ako se složimo, tj. prihvatimo da je projekat pozorišna predstava, onda je „Softmachine...“ teatarski nepotpun. Scenskih sat i četrdeset, sa pauzom, bez naročitog utiska i značenja.
Lice i naličje jezika
Šeste večeri na programu je bila francuska predstava „Svita br. 2, Ešel 1:1“ (kompozitor i reditelj Žoris Lakost), odigrana na sceni Pozorišta na Terazijama, a kojoj je pripala specijalnu nagrada „Jovan Ćirilov“ i koja je dobila najviše glasova publike.
Nastala u okviru višegodišnjeg poduhvata „Enciklopedija reči“, sazdana je od sa različitih strana sveta prikupljenih autentičnih govora, izjava, iskaza... Prepliću se i brojni jezici; engleski, francuski, hrvatski... Izvanredan kvintet u do perfekcije dovedenom izvođenju, gotovo u stavu mirno izgovarajući razne sadržaje, proveo je publiku kroz bogat i širok dijapazon tema i situacija. Od najava boks meča za svetsku titulu 1994, aukcijske prodaje bikova 2011, govora predsednika SAD 2003, sudskog procesa Lebedevu u Rusiji do časa fitnesa na TV-u, poruke sirijskog građanina Asadu, kursa o samopomoći...
Kroz prvorazredni pozorišni događaj „Svita br. 2...“ je dovela u pitanje i jednu od najkorišćenijih definicija jezika koja glasi da je on „najsavršenije sredstvo za sprazumevanje“. U simfonijskim dimenzijama sklopljenim, preklopljenim, rasklopljenim porukama, dijalozima, obraćanjima, umetnički izvrsno pokazala je da ton i način govore više od sklopa slova koje god reči i rečenice, tj. jezik kao sredstvo manipulacije, degradacije, nerazumevanja, poniženja, obesmišljavanja... I to vrlo duhovito, groteskno, zabavno... Primerice, situacija u kojoj se jedan korisnik usluga telefonom obraća za pomoć uposlenom u kompaniji koja ih pruža: zombirani službenik i do nervnog sloma dovedeni korisnik - prepoznatljivo i smešno, bar u pozorištu. Zatim, sumanuto dugačak i suštinski nerazumljiv govor ministra finansija u kome se kroz sve cifre, poraste, štednje, poreze... ledenoravnim, bespogovornim tonom saopštava običnom čoveku da prihvati sopstveno osiromašenje kao veliki dar kompetentne vlasti. Ili izjava ljubavi prepuna obećanja nesvesno izgovorena načinom koji „predskazuje“ njihovu neostvarivost i pojedinca u metrou koji dok govori „živimo živote budala“ vapi, jer niko neće da ga čuje... Bilo je toga poprilično u odličnoj francuskoj predstavi.
Završnica festivala
Na jubilarnom Bitefu 30. septembra i 1. oktobra prikazane su predstave „Jašući oblak“ Rabija Mruea iz Bejruta (deli specijlanu nagradu Jovan Ćirilov), „Rodoljupci“ Narodnog pozorišta Beograd i „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“ Maje Pelević i Olge Dimitrijević. Kroz ispovedni iskaz, melodiju i video-materijal, „Jašući oblak“ donosi autentičnu priču autorovog brata Jasera, njegovu sudbinu čije je potresne dimenzije oblikovao građanski rat i koja je slika i prilika aktuelne teme - migranti. Predstava je izvođena na Sceni „Raša Plaović“ a u prepunoj sali bilo je i dvadesetak izbeglica iz Krnjače. Tužna, više nego potresna i dirljiva autentična ispovest u kojoj zapravo nema pozorišta, nema pozorišne igre.
„Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“: sat i nešto tokom kojih kroz iskaze i video-materijal - prožeto duhovitošću, uvidima, opaskama - autorke M. Pelević i O. Dimitrijević prenose iskustvo putovanja po Severnoj Koreji. U najboljem slučaju, reč je o igrokazu, a svako čiji su prijatelji negde putovali pa mu prenosili utiske mogao je imati daleko impresivnijih sat i nešto od ljudi u Bitefovoj publici te večeri. O čijem trošku su autorke putovale, u predstavi se ne govori, kao što je i u najboljoj nameri teško naći odgovor na pitanje otkud bledunjavi igrokaz u glavnoj selekciji jubilarnog Bitefa, koji se održava o trošku poreskih obveznika. Odnosno, ako je to deo glavne selekcije, onda je mnogo i 20 miliona, koliko je osnivač za festival dao.
Nad grobom glupe Evrope - bar je pozorište
Izvođenjem predstave „Nad grobom glupe Evrope“ Hrvatskog narodnog kazališta Ivana pl. Zajca iz Rijeke, završen je jubilarni, 50. Bitef. Scenski upečatljiva predstava riječkog HNK, bazirana na Krležinoj „Hrvatskoj rapsodiji“, vivisekcirala je aktuelni društveni trenutak. Između ostalog, fokusirajući odgovornost svakog pojedinca za ono što se dešava, kao i evidentnost još dubljih i većih problema ako se ovako nastavi - Evropa je sama sebi najveći problem. Uprkos uzbudljivoj temi, predstava je dobar deo publike ostavila ravnodušnim. No, kako je nezvanično ocenjeno, bar je teatar u pravom smislu.
