Izvor: Politika, 22.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BITEF, tajna istorija sveta
INTIMNI PORTRET
Hajdeger govori: "Valjanost jedne misli nije u onome šta ona kaže, već u onome što ostavlja neizrečeno, a ipak ga osvetljava nagoveštavajući ga na način koji nije svojstven iskazivanju."
Govoriti o BITEF-u za mene je uvek promišljanje, ne festivalskog programa te godine kada o njemu pišem i govorim, već čitavog njegovog trajanja – 41 godina i... dalje. To promišljanje bavi se uvek predstavom i publikom i vice versa. Tragam za dilatornom energijom između glumaca, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njihovih partnera i gledalaca. Festivalske dane smatram dužim – njihovo trajanje se ne meri satima, već rezultatima teatroterapije i dilatorne energije koja će se ostvariti na predstavi, u gradu, u stanovima publike pre i posle predstave, pre i posle festivala.
Danas, u vreme liberalnog kapitalizma, kada se postavljaju s pravom brehtovska pitanja – kako da se učini upadljiv metež našeg nesrećnog vremena? Moralni zahtevi za čitav život, a hleba za pet sati? – može se postaviti pitanje: Šta je BITEF meni, šta sam ja BITEF-u?
Mislim na Lava Tolstoja koji je, po pisanju velikog pozorišnog reditelja Nikolaja Jevrejinova, uvek kada je bio bolestan koristio sopstveni metod – mentalno prevazilaženje bola. "Zamisli da si zdrav i da se kao takav ponašaš." Veliki pisac Tolstoj.
Nikada, ni bolestan, nije imao teškoće da glumi ulogu osobe koja se dobro oseća. I tu je ulogu igrao sa spretnošću glumca, koji ako ga iznenada bolest napadne tokom predstave, nastavlja da glumi kao da se ništa nije dogodilo i prevazilazi tu svoju slabost zahvaljujući preobražavajućoj energiji uloge koju igra.
Aristotel u svom učenju o katarzi veoma ceni terapijsku vrednost dobro postavljene tragedije. Tako da prisustvo pozorišnom činu čini da oni koji su neosetljivi prema sopstvenim patnjama ili patnjama bližnjih bivaju izlečeni od svoje bezosećajnosti, a oni koji su sposobni da saosećaju s bližnjim pročišćeni svakog osećanja ili motiva egoizma.
Nikolaj Jevrejinov, još 1930. godine, istražuje pozorište u životu ili kako bi se to danas nazvalo estetikom svakodnevnog života, i daje primer teatroterapije:
"Ne osećate se dobro. Osećate se uništenim. Lice vam je bledo, probudili ste se i ustali nervozni i bezvoljni.
Umorni ste, kaže lekar, potreban vam je odmor. Putovanje bi vam prijalo – idite u Italiju, Španiju, Egipat.
Sledite ovaj savet. Putujete. Vraćate se sa puta – mnogo ste bolje.
Putovanjem, ostavili ste iza sebe sve stvari prema kojima više niste bili u stanju da zauzmete promišljeno posmatrački stav.
Na putovanju sva nepoznata lica, drugačija odela, različiti jezici, različiti gestovi – zar se ne nameću vašoj pažnji kao jedna čisto pozorišna pojava."
Jevrejinov, osećajnošću velikog pozorišnog reditelja zna da je ozdravljenje putniku donela magija pozorišta, a ne samo vazduh, more, podneblje.
Kada mislim o BITEF-u uvek mislim na magiju pozorišta – na ozdravljenje – ni na šta drugo.
Pozorište i njegova dilatorna energije stvaraju novu skalu osećanja, novu zainteresovanost za život, jednu novu želju da živite.
Susret sa svakom novom trupom, drugim ljudima, njihovim jezicima, njihovom energijom davanja na sceni uvek me vodi procesu koji mi je beskrajno potreban, a to je stalno samopreobraćivanje.
Da, BITEF mi u tome pomaže, ne samo pomaže već daje krhku priliku neočekivanog susreta u kome će se izgraditi individualna – tajna istorija sveta.
Gledam devojčicu i mašem joj, ona se igra na platou ispred Ateljea 212, ona promatra svetlost, ljude, njihovu raznobojnu odeću, ona prisluškuje njihove razgovore koji su i na jezicima koje ona ne zna, ali njoj to znanje nije ni potrebno, ona ne gleda predstave – tada, ona promatra samo publiku i izvođače – pre i posle predstave... raduje se, drhti, skače, oseća da joj je bolje, nego drugih dana u godini, to vreme kada je ta svetlost i te ogromne grupe ljudi koji se mešaju smatra posebno važnim danima u godini.
Njeno bismo stanje mogli definisati kao sazrevanje – proces koji vodi ozarenju.
Kao đak, gleda predstavu "San letnje noći", Pitera Bruka... Posle predstave ostaje u sali pozorišta i širi ruke između prostora scene i publike, oseća se neobično zdravom. Sigurna je da je pronašla mesto u kome može da pokuša da bude verna sebi.
Studira – na BITEF-u i dalje izlazi van granica sebe, prebroditi nemoć, ostvariti se, ispuniti se.
Sa BITEF-om godinama traga u prostoru grada Beograda, vaja prostor, otkrivajući nova mesta, i oživljava pozorišni čin – glumci i publika.
Pažljivo posmatra, zna da je sada važno da ovlada umetnošću posmatranja i da nije važno kako ona izgleda, nego šta je videla i kako to pokazuje. Zna da je vredno da se zna ono što ona zna. I zna da će je posmatrati da bi videli da li je dobro posmatrala.
Za vreme BITEF-a veoma se dobro oseća, kosa joj je sjajnija, a glas topliji, čini joj se da bolje razume svoju majku.
Godine prolaze, ona više nije dete jer joj se majka preselila u prostranstva eleuzinskih polja, sad je ona – majka i stalno joj je pred očima svetlost i ona devojčica koja je gledala fotografije predstave APOCALIPSIS CUM FIGURIS, u režiji Ježija Grotoskog i koja nikada neće zaboraviti fotografiju – pomešana lica izvođača, i lica publike koja ih u istom prostoru promatra i svoje prvo razmišljanje o glumcu kao o živoj vezi sa ljudima.
I danas, diše duboko i dok promatra predstave i publiku BITEF-a 2007. godine do nje dopire bolna muzika – valcer iz Kantorove predstave – "Mrtvi razred" – igrane u jesen 1978. godine u okviru Bitef-a i ona se priseća teksta Ježija Grotovskog, koji je nastupio na jednom od prvih BITEF-a i koji je tu, u Beograd, došao da vidi ceo svet zapadnog pozorišta i koji je sa BITEF-a otišao pravo u svet.
Materija svojstvena pozorištu, njegova svojevrsna partitura, nepristupačna drugim umetnostima, jeste partitura ljudskih impulsa i reagovanja, psihički proces, izazvan telesnim i glasovnim reakcijama ljudskog bića – u tome je suština pozorišta.
Kada mislim šta je BITEF meni, a šta sam ja njemu – uvek mislim na pokušaj da se bude iskren i telom i puti, da je to susret sa ljudskom prirodom, zajedničko poništenje straha, izlazak izvan granica sebe, pobeđena nemoć.
Lekar kaže da imam tešku, prehladu, i da moram da ostanem u kući ako želim da se izlečim. Želim da se izlečim.
Ne ostajem kod kuće. Odlazim na predstavu "Magbet", pozorišta iz Diseldorfa, reditelj Jirgen Goš, festival BITEF 2007.
[objavljeno: ]
