Izvor: medio.rs, 11.Maj.2015, 21:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BILA SAM VASPITACICA NA JEDAN SAT Evo kako se novinarka Telegrafa snasla u ovoj ulozi
U jednom trenutku sam shvatila da je oko mene desetak mališana za koje sam odgovorna isključivo i samo JA. Kada smo izašli u dvorište, morala sam da mislim o tome mnogo više
Deca su najveće blago u životu. Njihov dolazak na svet menja sve iz korena i sa sobom donosi more prelepih trenutaka, mekanih zagrljaja i beskrajne sreće. Roditelji kažu da ne postoji lepši osećaj i gotovo svi pamte taj prvi trenutak, kada su svoje bebče uzeli u naručje.
Na prvi pogled, >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << čuvanje i vaspitanje deteta deluje lako i logično,ali to je zapravo jedna od najtežih stvari sa kojima se čovek susreće. Jer, roditeljstvo se ne uči i nikada ne možete biti stoprocentno sigurni da li ste svaki put postupili baš onako kako treba.
Ali, kako je kada vodite brigu i kada ste odgovorni za tuđe dete?
Foto: Milena Đorđević
Kako bih makar malo zavirila u taj neverovatni svet i potražila odgovore, posetila sam vrtić ” Naše Čedo”, koji se nalazi u Zemunu, na adresi Dubrovačka 20.
Na vratima me je dočekala nasmejana direktorka, dok su oko nje obletali mališani.
Foto: Milena Đorđević
Gomila preslatkih posmatrača ubrzo su svoju pažnju preusmerili ka meni, pa me je prvo iznenađenje dočekalo na samom početku:
- Teto, a kako se ti zoveš?
Foto: Milena Đorđević
Bilo je zaista čudno čuti da me neko zove “teto”, s obzirom da se i dalje osećam kao da imam 16 godina. Ali, u isto vreme bilo je neverovatno simpatično.
Prvo je usledilo upoznavanje. Mališani uzrasta od dve do pet godina, okružili su me i počeli da govore kako se zovu. Vuk, Stefan, Đorđe, Natalija, Maja, Jovana….Nisam mogla da popamtim sve odjednom. Kada je došlo vreme užine, na svim čašama su bila ispisana njihova imena, i tu je nastao prvi problem.
Kako bih se snašla u ulozi vaspitačice, počela sam da ih prozivam, ali to je trajalo predugo. Na kraju sam nekako uspela.
Foto: Milena Đorđević
Mališani su bili prilično poslušni. Čas muzičkog me je potpuno oborio s nogu. Znali su sve pesme, na engleskom i veselo su tapšali, sa ogromnim osmesima na preslatkim licima.
Mislila sam da će mi biti mnogo teže da im držim pažnju, ali je to ispalo prilično lako. Tajna je bila u tome da im se sve saopštava kroz igru i na taj način ih zainteresuje.
Međutim, u jednom trenutku sam shvatila da je oko mene desetak mališana za koje sam odgovorna isključivo i samo JA. Kada smo izašli u dvorište, morala sam da mislim o tome mnogo više.
Foto: Milena Đorđević
Hoće li neko od njih slučajno pasti i povrediti se? Šta ako se nešto desi?
Ovde sam shvatila koliko je posao vaspitača zapravo težak. Ogromna odgovornost, za ono što je najvrednije na svetu – NOVI, MALENI ŽIVOT.
Oslobodila sam se straha, pošto sam znala da su ipak svuda oko mene ljudi koji se zaista bave tim poslom i da će mi pomoći ukoliko bilo šta pođe naopako. Ali, sve je bilo u najboljem redu.
Foto: Milena Đorđević
Dunja, medena devojčica velikih plavih očiju, vratila me je u detinjstvo kada je uzviknula:
- Možemo li da se igramo “Aračkinje Baračkinje”?
Nakon dobrog trčanja kroz dvorište i još nekoliko partija “Laste Prolaste”, sela sam za trenutak i pustila klince da uživaju u danu. Prišao mi je još jedan presladak mališan i špiato me da li znam šta je ljubav.
Foto: Milena Đorđević
– Ja znam, a šta ti misliš da je ljubav? – odgovorila sam.
Zastao je na trenutak, razmislio, i onda rekao nešto što me je ostavilo bez reči:
- Ja ne znam tačno baš šta je to ljubav, ali znam da ne zna svako da voli!
Foto: Milena Đorđević
Moje vreme vaspitačice je bilo završeno. Dečica su polako ulazila nazad u vrtić, a ja sam još dugo sedela na toj klupi, razmišljajući o svemu što se dogodilo.
Mi smo tu da učimo decu, da ih usmeravamo i skrećemo na pravi put. Ali, nikada ne smemo zaboraviti da i mi mnogo toga možemo nauiti od njih.
.jpg)
