Izvor: Kurir, 09.Mar.2011, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BEDA REVOLUCIJE
Tog dana sam se sasvim slučajno zatekao u Beogradu. Još sam bio zagrebački student i u prestonicu odumiruće SFRJ navraćao sam povremeno. Bila je subota, prohladna, sa oštrom i dosadnom košavom. Pojma nisam imao šta se dešava na ulicama Beograda pre nego što sam negde kod „Londona“ naišao na prvi kordon policije. Spustio sam se niz Kneza Miloša i preko Narodnog fronta i Balkanske izbio na Terazije. Iz pravca „Albanije“ hučala je revolucija. Nepregledna masa, u kojoj su dominirale >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << visoko uzdignute ruke s kockama iščupanim iz pločnika, nadirala je iz Knez Mihailove. Okolo su se već crvenele razbijene glave.
Elem, sem što sam, eto, bio slučajni svedok, ne mogu baš da se pohvalim nekim posebnim devetomartovskim, revolucionarnim stažom. I pravite se da vam ovo nisam rekao - kad je baš zagustilo, kliznuo sam niz Sremsku i ostatak demonstracija posmatrao sa sigurnog, preko TV...
Od tog 9. marta do danas nagledao sam se, iz prve ruke, raznih dešavanja naroda. I što je vreme više proticalo, a iskustva se gomilala, sve sam čvršće sazrevao u uverenju da je to manje-više ćorav posao. I da je danas srećan samo onaj demonstrant koga u svim tim komešanjima nije dokačio pendrek (a tamo gde dokači, meso, kažu, trune), gumeni metak, ili, ne daj bože, nešto gore. Jer nešto baš nisam siguran da bi danas, sa ovom pameti, jedan dugokosi mladić sa stare devetomartovske fotografije tako olako ružio lični opis fasujući rupčagu na pola gole brade.
Hoću da kažem kako nas je potonji sled događaja gorko naučio da je u pravu bio veliki pesnik Branko Miljković kad se u svom čuvenom stihu sumnjičavo zapitao: Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj...
Jer verujem da danas među najzadrtijim devetomartovcima, ali i petooktobarcima, preovlađuje to osećanje - da sloboda, uprkos silnoj energiji koju su za nju ulupali, nikad nije zapevala iz sveg glasa. I da su gorko svesni fakta da je preko njihovih prebijenih rebara, rascopanih glava i pluća punih suzavca u niskom startu pretrčala gomila onih koji su masno naplatili tekovine njihove borbe.
Neću ovde da pričam o tome kako je u svim tim demonstracijama, pored ozlojeđenog, poštenog sveta, željnog slobode i pravde, profedilovala i pledaja sumnjivih tipova, išaranih likova sa „severa“ ili „juga“, koji su se kasnije, s tom prvoboračkom, demokratskom legitimacijom, presvukli u kontroverzne biznismene. Neću da pričam ni o tome koliko su oni tada bili naše hrabre delije, a danas huligani... I o mnogo čemu drugom neću da pričam.
Samo mi nekako žao kad sve to vidim i znam. A znam da znate i vi. I dobro je da znamo. Dobro je, jer će sutra, kad opet nekom padne na pamet da nas povede u juriš, svakom svesnom i iskusnom da se upali lampica. I da neće dozvoliti da njegov opravdan bes i gnev neko upregne u kola revolucije, a posle ga baci kao oglodanu kost.
Da, revolucije su, fakat, uvek jele svoju decu. Možda je vreme da probamo sa evolucijom?
