Izvor: Politika, 24.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BAZNO SAVEZNIŠTVO
Pola srpske vlade zalaže se za bliskost za Zapadom. Ministar odbrane tvrdi da su NATO standardi najbolji na svetu. Srpska vojska se maltene bratimila sa nacionalnom gardom Ohaja. Piloti iz Avijana, koji su bombardovali Batajnicu, sleteli su tamo, i bili dočekani sa hlebom i solju, bez ljubavi i bez mržnje. Premijer je više puta obrazlagao značaj vojne neutralnosti, iako su strane trupe već godinama na srpskoj teritoriji.
U susretu sa osećanjem relativne nemoći pred glupom silom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skloni smo da kapitalne nade ulažemo u Rusiju. Možda nam velika, i ponovo moćna matuška može pomoći u sudnjem diplomatsko-političkom okršaju oko Kosova! Vladimir Putin je "Tajmov" čovek godine. Za njih je on više zao nego dobar momak, tvrdi vlastodržac, bez smisla za humor i suvišna ćaskanja. Ali je uspeo da od Rusije ponovo napravi moćnu imperiju, ubedljivu činjenicu koja donosi izvesnu dozu nespokoja Zapadu. Malo li je?
U izboru saveznika, srpska politička scena podseća na pozornicu apsurda. Nema strategije, niti ideje o delotvornoj orijentaciji. Sve savezničke varijante su u igri: Amerikanci, Rusi, nesvrstani i klasična vojna neutralnost. Naravno da su u opticaju i Kinezi, Indusi, Japanci, neke afričke države, nostalgično vraćanje u "treći svet". Sve što bi moglo da nam bude od nekakve vajde nalazi se na stolu.
Izgleda da su Rusi skloni da u čuvanju najvažnijih principa idu do kraja. Ali, to svakako nije okolnost u kojoj će ratovati za Kosovo. Nema bilo kakve naznake da bi Putin (ili njegov naslednik) ponovo aktivirali zarđale mehanizme hladnog rata. Hruščov je davno otišao, Kenedi takođe a i Kastro se nešto ne oseća najbolje. Nema nade da bi dve sile zaoštravale svoje odnose iznad praga koji bi ugrozio njihove ključne interese.
Čak i ako bi u nekom čudesnom razvoju krize i došlo do opasnog sučeljavanja najmoćnijih, teško je da Srbija iz toga izvuče nešto dobro za sebe. Ideje da bi naša drama mogla do realnog sukoba da "zavadi" velike sile, samo je mitska i donekle romantična projekcija: eto, i mi imamo nekoga ko je spreman da se pobije za nas! Ali to je samo zavodljiva i prilično opasna zabluda, koja može da nas odvede daleko od suštine stvari i pokušaja da saznamo bar ovo: šta zaista možemo da učinimo sami i sa aktuelnim savezničkim korpusom u realnom odnosu snaga?
Naravno da vlast i opozicija u Srbiji nisu u stanju da odgovore na takvo, po formi jednostavno pitanje. Lutanje u traganju za dobrim saveznikom, može se i razumeti i opravdati. Ionako smo sve najgore stvari za sebe uradili uglavnom sami. Ali, u pokušaju da "prirodno" savezništvo dobije svoju jeftinu populističku odoru, ponekad se ide i do bizarnih ponuda. Tako je Tomislav Nikolić onomad ponudio Srbiju kao podatno tlo za ruske vojne baze.
Može biti da je Nikolić do takvog odbrambenog patenta stigao prateći svoje neiscrpno patriotsko nadahnuće. Ideja je, u tehničkom smislu, skoro pa sasvim prosta: ako dođu Rusi, napraviće ovde svoje velike vojne centre, u njima će biti posade sa modernim oružjem. Čik neka ih neko tada dirne! To više neće biti atak na Srbe, nego na Rusiju. Ako oni budu zaštićeni, sigurno ćemo biti i mi, zašto bismo ih inače zvali?
Navedena "provala", koja bi morala da bude relativno slab predizborni trik, pored toga što je neostvariva, uglavnom je i besmislena. Taman kao i utopijska projekcija o pravljenju američkih baza u Srbiji. Inače su takva pozicioniranja trupa, uglavnom prevaziđeni model. Daleko je jeftinije ulaganje u manevarsku dinamiku. To će reći, u sposobnost operativnih jedinica da brzo stignu u područje dejstva, bez ekstremno skupog stalnog pozicioniranja, da bi se tako sačekala moguća kriza sa ratnim ishodom.
Nikolić je verovatno imao u vidu odnos prema opštoj nemoći, i spektakularni nedostatak dobrih zamisli. Takva je ili slična nečija dosetka da se Rusima "dopusti" postavljanje raketnog štita na Drini, koji bi bio odgovor na pozicionu krizu slične vrste u srednjoj Evropi.
Ponekad se zaboravlja da se moć nečega što se zove "raketni štit" sadrži samo u očekivanoj instituciji "deterenta", to jest odvraćanja od moguće akcije. Ali, kad akcija počne, raketne rampe, njihova elektronska i logistička podrška, pa i čitava teritorija – prioritetni su ciljevi napada.
Savezništvo sa ugrađenim bazama, samo je nužna posledica pristajanja na uslove koje postavlja moćni prijatelj. Na sreću, nama to niko ne traži, na nesreću ima ljudi koji to sami nude.
Usred bombardovanja 1999. parlament ondašnje Jugoslavije ponudio je ujedinjenje Rusiji i Belorusiji. I egzaltiranom aklamacijom usvojio istorijski papir o tome. Mnogi su već zataškali taj nezaboravni, urnebesni politički poduhvat. A danas je ozbiljno i opasno kao onda, i traganje za pouzdanim saveznicima se nastavlja. Da su nas onda primili, baze bismo, uz nadzor Tome Nikolića, već iskopali sami.
[objavljeno: ]
.jpg)
