Izvor: Večernje novosti, 27.Nov.2015, 18:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

BANjALUČANIN NA RATIŠTU U AVGANISTANU: Hraniš decu i čekaš eksploziju

ZA tri i po godine provedene u Avganistanu, nagledao sam se očaja i rata, ali bilo je i nekih sjajnih momenta. Prošao sam što mnogi neće za tri života. Ovim rečima započinje svoju ispovest Banjalučanin Zoran Dujković (49), koji je trbuhom za kruhom 2011. otišao u Avganistan da radi za američku vojsku u njihovim bazama. Iako je kao jedan od najboljih inovatora u regionu, sa više od 50 internacionalnih medalja i pehara, odlikovan Ordenom Njegoša od predsednik Republike Srpske i Aprilskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << nagradom Grada Banjaluka za uspehe na polju inovativnosti i ostvarene hrabrosti, otišao je u beli svet jer krediti nisu mogli sami da se otplaćuju. Pre odlaska u Avganistan, morao je u Teksasu da provede nekoliko meseci na obuci za vodiča specijalno dresiranih pasa za otkrivanje eksploziva. - Da mi je tokom prvih petnaest dana u Americi neko ponudio da ostanem i da mi dođe porodica odmah bi pristao - uz osmeh priča Zoran. - Ali brzo sam video da je sve to laž. Od prividnog bogatstva ljudi do njihovih lažnih života. Porodica tamo ne postoji, barem ne u smilu koji je nama poznat. Žive u kućama koje izgledaju kao vile, a napravljene su bukvalno od špreploče i kartona. Posle zajedničke obuke sa holandskim ovčarom kojeg je zadužio i prozvao ga Nosonja, a ponekad i Žirant, otišao je u Avganistan u bazu "Feniks", gde je ostao više od tri godine. Gledao je kako napadaju bombaši samoubice, raznose sebe i odnose živote vojnika i civila. Upoznao je svoga idola iz detinjstva, astronauta Nila Armstronga. Shvatio da Ameri nekada cene više život psa nego čoveka... - Kada su jednom u "Feniks" helikopterom stigli civilni radnici, koje smo razvozili dalje po drugim bazama, jedan od specijalnih konvoja napao je bombaš samoubica automobilom u kojem je bilo 600 kilograma eksploziva i razneo se - seća se Dujković. - Ubio je još osmoro ljudi i psa Lusi, koja je bila penzionisani vojnik. Nakon nekoliko dana u bazi je organizovana komemoracija. Došlo je nekoliko hiljada ljudi. Načelnica veterinarske službe je najdirljiviji govor održala u čast Lusi. Generali prilaze i klanjaju se kod njene slike i ogrlica ostalih vojnika, a slike nastradalih civila samo su pogledali. Osvrnem se, svi plaču. Eto, takav je život u bazi. * Zoran sa vernim drugom Nosonjom Ali pored i ovakvih nesreća Zoran je, kako kaže, imao i neverovatnu sreću da baš u Avganistanu naleti na Nila Armstronga. Čoveka koji je hodao po Mesecu. - Održao je predavanje u bazi "Feniks" 2011. godine - kaže Zoran. - Ja mu priđem oduševljeno, da se slikamo, razmenimo koju reč. Čovek je legenda, svima izlazi u susret. Pitam ga, onako šaljivo, da li je stvarno hodao po Mesecu, a on uz osmeh kaže samo "Jap". Naletao sam na Nila nekoliko puta dok sam bio u šetnji sa Nosonjom. Čak me pitao i odakle sam. Ja mu kažem Bosna. On ništa. Kažem mu Jugoslavija, a on kao iz topa: "Tito, Jugoslavija". Iz Avganistana će mu uvek ostati i uspomene vezane za psa Nosonju, sa kojim je bio nerazdvojan. Spavali su u istoj sobi. - Posle mog odlaska preuzeo ga je jedan momak iz Jajca. Bilo mi je drago. Kod nas kažu "Neka svoga i u gori vuka". Nadam se da je i on nastavio da ga hrani bananama. Za tri godine taj pas je svaki dan jeo po dve banane - uz smeh priča Zoran. Pored redovnih aktivnosti po bazi, Zoran je video i svu surovost Avganistana. * Zoran je često donosio hranu iz baze lokalnim mališanima - Često sam izlazio ispred baze i nosio gomili dece hranu koji sakupim - priča Dujković. - Stoje na suncu. Prose komad hleba ili flašicu vode. Da ti srce pukne kad ih vidiš. A opet u podsvesti imaš sliku da je možda neko od njih bombaš samoubica. Zanimljivo da smo svi u bazi za njih Amerikanci i oni koji nisu prijatelji. Na pitanje da li bi se vratio u Avganistan, kao iz topa odgovara da bi!Tamo za godinu zaradiš koliko ovde za pet. I decu bih pustio tamo, samo ako hoće. Šta mi danas imamo u Banjaluci ili Beogradu? Imamo 50 crkava, a nijednu fabriku. Dok je radio Goli otok, imali smo 50 fabrika, a dve crkve. Mislim da smo kao narod jedini krivci za sve što nam se dešava. Ja ću verovatno pokušati bar još jednom da se domognem Avganistana ili neke druge destinacije i da zaradim neki novac za nove inovatorske projekte - kaže Zoran.EKSHUMACIJE ZA potrebe Državne komisije za traženje nestalih RS (sada Operativnog tima za traženje nestalih RS) Zoran je sa ekipom speleologa radio ekshumacije i vađenje ljudskih ostataka iz jama. - U 2005. naš tim je bio angažovan na ekshumaciji Jame Perna pored Bosanske Krupe. Taj posao smo radili 50 radnih dana. Iz jame smo izvadili više od 200 bojnih otrova, 100 neeksplodiranih bombi i 10 skeletnih ostataka ljudskog porekla. Taj obim radova na dubini od 135 metara niko pre nas nije radio u svetu. To je svojevrstan svetski rekord koji do sada niko nije prevazišao - kaže Zoran. ŽENE KUPUJU ZA 5.000 DOLARA O životu u Avganistanu je naučio mnogo. Da se žene kupuju za pet hiljada dolara. Ukoliko su plavooke, vrede duplo više. U Avganistanu najpopularnija su tri sporta - rvanje, borba pasa i "buzkaši", verovatno najčudniji i najokrutniji sport na svetu. Ime buzkaši vuče poreklo iz staropersijskog jezika i moglo bi se prevesti kao "vuča koze". Dve ekipe se takmiče na konjima, uzmu kozu ili neko manje tele, odseku mu glavu i bore se oko trupla. Sve vreme "utakmice" velikim kandžijama učesnici jedni druge tuku po glavi, guraju se, konji ih gaze... Kažu da je ranije utakmica mogla da traje danima. Sada su, kao, uveli neka pravila, ali je ovo takmičenje i dalje veoma surovo i sirovo - priča Zoran.

Nastavak na Večernje novosti...