Izvor: Politika, 13.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BAL POD MASKAMA
Srpska vlast je izgleda olako zabašurila "incident" kod Končulja. Svima je laknulo: to je samo obično drumsko razbojništvo, i ništa više. Ali, razbojnika nigde nema, moglo bi se reći da su oni nedostupni srpskoj policiji, jer su otišli "u nepoznatom pravcu". Osim, naravno, onog učesnika prepada koji u okršaju nije imao sreće. No, od njega je policija videla malo vajde, čak i kad su mu skinuli masku. Saznali su samo da je Albanac, po zanimanju radnik. Radnik na putu.
Ne preterano >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << daleko od razbojništva na jugu Srbije, nastavljaju se pregovori o statusu Kosova. Ahtisari je skrajnut, nema ga među trojicom posrednika. Njegov plan se u Beogradu i Moskvi smatra mrtvim. Ali ne u Vašingtonu, i ne sasvim u Briselu.
Dvojica od trojice delegata EU, SAD i Rusije, prilično su tvrdi zagovornici nezavisnosti južne pokrajine. Oni ne misle da treba preterano skretati sa Ahtisarijevog kursa, ali tvrde da još traže puteve za srećni kompromis Beograda i Prištine.
I Rusija traži srednje rešenje, ali insistira na pregovorima dok se ono ne nađe. Bez rokova i bilo kakvog nagoveštaja "zacrtanog" modela.
U čemu bi se sastojao kompromis Srbije sa delom svoje (okupirane, izgubljene?) teritorije. Albanski politički vrh ionako jedva kontroliše svoje nasilničko nestrpljenje. Za njih postoji samo jedna verzija raspleta, i jedna reč o kojoj uopšte žele da govore: nezavisnost! Sve ostalo je deo mučne diplomatske kozmetike, vreme koje mora proteći dok čitav proces ne "sazri".
Beograd se već mesecima drži dva ključna aduta: prvi, da se ne mogu rušiti izvorni principi Ujedinjenih nacija, i da je nazamislivo da Srbija pristane, čak i učestvuje u stvaranju nove države na svojoj teritoriji.
Drugi, da Srbija neće prihvatiti rešenja koja su nametnuta mimo navedenih principa.
Ako izuzmemo izvestan nedostatak političke kreativnosti, slabost opštih mesta i manjak pesimističkog vizionarstva, to bi mogli da budu dobri argumenti. U praktičnom smislu, Srbija je ipak u velikoj defanzivi: ona čak ne traži ni kompromis i skoro nikakve suštinske parametre teritorijalnog pripadanja. Nego samo formu, koja je ispod zahteva i čuvene političke pošalice, a ista je proslavila mnoge premijerove savetnike: "Više od autonomije – manje od nezavisnosti!"
Teško da bi u tome mogao da se sastoji bilo kakav kompromis! Srpski lideri se sve ređe sećaju ove čudotvorne formule. Više od autonomije – to je nezavisnost, manje od nezavisnosti ne zna se šta je. Mada su u nekim poznatim rečnicima dva navedena pojma (autonomija, nezavisnost) sinonimi.
Pošto su Išinger i Vizner relativno tvrdi zagovornici "kontrolisane nezavisnosti" Kosova – osobito ovaj drugi, skoro je izvesno da će njihov gard ostati neprobojan. Obojica su poznati kao ljudi koji slabo mare za argumente druge strane, naročito onda kada njihovi mandati imaju "betoniranu opciju" i savršeno snažnu podršku. Dakle, čvrsto su definisani unapred.
U takvim okolnostima, Rusija bi mogla da lupi šakom o pregovarački astal, pa da potegne iste principe koje je Srbija već potezala, onoliko! U suštini, zalaganje Rusije ima praktični smisao, i to povodom strepnje da neki njeni slični problemi ne postanu novi presedani.
Pregovori su, u stvari, kupovina ili trošenje nesolidnog vremena, kako za koga. Sve dok se problem ne vrati u Savet bezbednosti UN. Ako se uopšte vrati tamo. Ako ne, onda nam neizbežno sledi najgora verzija: pojedinačno priznavanje nezavisnosti Kosova.
To je već jasno nagoveštena opcija SAD, kojom se jednim opasnim manevrom zaobilazi ruski veto. (Buš, Rajsova, Vizner)
Onda će se centralni Balkan ponovo izboriti za počasno mesto u inventaru globalnih političkih drama. Neki zapadni analitičari, u tom slučaju nagoveštavaju "čisti haos!"
Naravno da se pod haotičnim raspletom ne podrazumeva rat, bar ne veliki, i bar ne odmah. Ali, sve bi to vodilo u opasno i depresivno političko beznađe. Vlade koje bi na taj način priznale novu državu Kosovo, uz ignorisanje drugih pravila – neposredno bi promovisale nasilje kao poželjan separatistički model. Čak i ako kreatori ovog nivoa krize veruju da je Kosovo presedan, to im neće verovati oni koji bi da krenu, ili nastave istim putem.
No, ipak smo mi sebi najveća briga. Pojedinačna priznanja bi značila čak da se nasilje na Kosovu, a i oko njega može nastaviti. U toj stihiji, jug Srbije biće na opasnoj granici između "redovnog stanja" (o kome govore visoki predstavnici srpske vlasti) i regrutacije Albanaca za novu pobunu.
Visoki pregovori nam ostavljaju malo nade za ono što već odavno nemamo. Srpski vojnici i policajci u zoni bezbednosti žive u teškim uslovima. Godinama se ne pomera izgradnja baze "Cepotin"! Možda država stvarno nema para za svoje vojnike na poslednjoj južnoj granici. A maskirani drumski banditi, naoružani kao za iskrcavanje u Normandiji, zasad pucaju samo u gume.
[objavljeno: ]
