Izvor: B92, 28.Mar.2021, 09:32
Azija i moda: Drevnu tkaninu iz Dake više niko ne zna da napravi
Napravljena razrađenim postupkom u šesnaest koraka sa retkim pamukom koji je rastao samo duž obala svete reke Megne, tkanina se smatrala jednim od velikih bogatstava tog doba.
Pre skoro 200 godina muslin iz Dake bila je najvrednija tkanina na planeti. Tada je potpuno izgubljena. Kako se to dogodilo? I možemo li je vratiti?
Krajem 18. veka u Evropi, nova moda dovela je do međunarodnog skandala.
U stvari, čitava jedna društvena klasa bila je optužena >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da se u javnosti pojavljuje gola.
Krivac je bio muslin iz Dake, dragocena tkanina uvezena iz istoimenog grada u današnjem Bangladešu, koja je tada bila deo Bengala.
Nije bila poput muslina današnjice.
Bila je zaista korišćena po celom svetu, protežući se hiljadama godina unazad.
Smatrana je dostojnom odevnih statua boginja u drevnoj Grčkoj, nebrojanih careva iz dalekih zemalja i generacija lokalnih mogulskih kraljevskih porodica.
Početkom dvadesetog veka, muslin iz Dake nestao je iz svih krajeva sveta, a jedini preživeli primerci smešteni su na sigurno u vrednim privatnim kolekcijama i muzejima.
Složena tehnika izrade je zaboravljena i jedina vrsta pamuka koja se mogla koristiti Gossypium arboretum, var. neglecta, lokalno poznata kao "puti karpas" - naglo je izumrla.
Kako se to dogodilo? I da li bi se moglo preokrenuti?
Muslin iz Dake počinjao je biljkama uzgajanim uz obale reke Megne, jedne od tri koje čine ogromnu deltu Ganga - najveću na svetu.
Svakog proleća, njihovi listovi nalik na javor, gurali su se kroz sivo, muljevito tlo i putovali ka nejakoj odrasloj dobi.
Jednom kada su potpuno odrasli, dva puta godišnje proizvodili su jedan žuti cvet narcisa, koji je ustupio mesto snežnom cvetiću pamučnih vlakana.
To nisu bila obična vlakna.
Za razliku od dugih, vitkih niti koje proizvodi njen srednjoamerički rođak Gossypium hirsutum "gosipium hirsutum", koji danas čini devedeset odsto pamuka na svetu, "puti karpas" je stvorio niti koje su kestenjaste i lako se troše.
Ovo može zvučati kao mana, ali zavisi šta planirate da uradite sa njima.
Zapravo, kratka vlakna nestalog grma bila su beskorisna za izradu jeftine pamučne tkanine pomoću industrijskih mašina.
Bila su nezgodna za rad i lako bi pukla ako ih na ovaj način pokušate uviti u predivo. Umesto toga, lokalno stanovništvo je pripitomilo podivljale niti nizom genijalnih tehnika razvijenih tokom milenijuma.
Kompletni proces je obuhvatio šesnaest koraka, od kojih je svaki bio toliko specijalizovan, da ga je izvelo drugo selo oko Dake, koje je tada bilo deo Bengala - neki u današnjem Bangladešu, neki u današnjoj indijskoj državi Zapadni Bengal.
Bio je to istinski napor zajednice koji je uključivao mlade i stare, muškarce i žene.
Prvo su kuglice pamuka očišćene sićušnim zubima sličnim kičmi na čeljusnoj kosti svinjskog soma, ljudoždera poreklom iz jezera i reka u regionu.
Sledilo je predenje. Kratka pamučna vlakna zahtevala su visok nivo vlažnosti da bi se rastegla, tako da su ovu fazu na čamcima izvodile iskusne grupe mladih žena i to u ranim jutarnjim i kasnim popodnevnim časovima, kada je najvlažnije doba dana.
Stariji ljudi uglavnom nisu mogli da predu predivo, jer jednostavno nisu mogli da vide niti.
"Dobili biste male, sićušne spojeve između pamučnih vlakana, tamo gde su bila povezana", kaže Sonja Ašmor, istoričarka dizajna koja je 2012. godine napisala knjigu o muslinu.
"To je površini dalo neku vrstu hrapavosti, što daje veoma lep osećaj".
Konačno, usledilo je tkanje.
Završavanje ovog dela moglo bi da potraje mesecima, pošto su klasični dizajni džamdani - uglavnom geometrijski oblici koji prikazuju cveće - integrisani direktno u tkaninu, koristeći istu tehniku koja je korišćena za stvaranje čuvenih kraljevskih tapiserija iz srednjovekovne Evrope.
Rezultat je bilo detaljno, prefinjeno umetničko delo izvedeno u hiljadama srebrnastih, svilenkastih niti.
Zapadnim kupcima u regionu bilo je teško da poveruju da je muslin iz Dake mogao biti napravljen ljudskom rukom - govorilo se da su ga tkale sirene, vile, pa čak i duhovi.
Neki su govorili da se to radilo pod vodom.
"Lakoća, mekoća - bili su kao ništa što danas imamo", kaže Rubi Gaznavi, potpredsednica Nacionalnog saveta za zanatstvo Bangladeša.
Isti postupak tkanja nastavlja se u regionu do danas, koristeći umesto "puti karpas" niži kvalitet muslina iz običnih pamučnih niti.
Unesko je 2013. godine zaštitio tradicionalnu umetnost tkanja džamdanija kao oblik nematerijalne kulturne baštine.
Ali pravi podvig bilo je brojanje niti koje se moglo postići.
Veći broj niti smatra se poželjnim, jer čine materijale mekšim i vremenom imaju tendenciju da se bolje nose - što više pramenova postoji, više će ostati da se tkanina drži na okupu kada neke niti počnu da se troše.
Sajful Islam, koji vodi foto agenciju i upravlja projektom za oživljavanje tkanine, kaže da većina danas izrađenih verzija broji između četrdeset i osamdeset niti - što znači da sadrže otprilike taj broj ukrštenih horizontalnih i vertikalnih niti koje se nalaze na prelaze po kvadratnom inču tkanine.
Muslin iz Dake, sa druge strane, imao je broj niti u rasponu od osamsto do hiljadu dvesta - red veličine iznad bilo koje druge pamučne tkanine koja danas postoji.
Iako je muslin iz Dake nestao pre više od jednog veka, u muzejima i danas postoje netaknuti sariji, tunike, šalovi i haljine.
Povremeno će se neka pojaviti u vrhunskoj aukcijskoj kući kao što su Kristi i Bonam, i prodati za hiljade funti.
"Trgovinu je izgradila i uništila britanska Istočnoindijska kompanija", kaže Ašmorova.
Mnogo pre nego što je muslin iz Dake bio rasprostranjen među aristokratkinjama u Evropi, prodavao se širom sveta.
Bio je popularan kod starih Grka i Rimljana, a muslin iz "Indije" pominje se u knjizi "Periplus Eritrejskog mora", čiji je autor anonimni egipatski trgovac pre oko 2000 godina.
Rimski autor Petronije je možda bio prva zabeležena osoba koja je primetila prozirnost tkanine, napisavši:
"Nevesta tvoja mogla bi se odenuti u vetrovitoj haljini koja stoji javno gola pod oblacima muslina".
Tokom narednih vekova, tkanina je pohvaljena u delima poznatog berbersko-marokanskog istraživača četrnaestog veka Ibn Batute i kineskog putnika iz petnaestog veka Ma Huana, kao i mnogih drugih.
Ali mogulska era bila je nesumnjivo vreme procvata tkanine.
Južnoazijsko carstvo osnovao je 1526. godine poglavar ratnika iz današnjeg Uzbekistana, a do osamnaestog veka vladao je čitavim indijskim potkontinentom.
Tokom ovog perioda, muslinom se intenzivno trgovalo sa trgovcima iz Persije (današnji Iran), Iraka, Turske i sa Bliskog Istoka.
Platno su snažno podržali mogalski carevi i njihove supruge, koje su retko slikane noseći nešto drugo.
Išli su toliko daleko da su najbolje tkače stavili pod svoje pokroviteljstvo, zapošljavajući ih direktno i zabranjujući im da prodaju najfiniju tkaninu drugima.
Prema popularnoj legendi, njena providnost dovela je do još većih problema kada je car Aurangzeb izgrdio svoju ćerku zbog toga što se u javnosti pojavljivala gola, a zapravo je bila zagrnuta u sedam njenih slojeva.
Sve je išlo tako dobro - a onda su se pojavili Britanci. Do 1793. godine, britanska Istočnoindijska kompanija osvojila je Mogulsko carstvo, a manje od jednog veka region je bio pod kontrolom britanskog radža.
Raja.
Muslin iz Dake prvi put je prikazan u Velikoj Britaniji na Velikoj izložbi industrijskih dela svih nacija 1851.
Ovaj spektakularni događaj zamisao je supruga kraljice Viktorije, princa Alberta, koji je svojim podanicima želeo da prikaže čuda Britanskog carstva.
Otprilike sto hiljada predmeta iz najudaljenijih krajeva sveta skupljeno je u blistavoj staklenoj dvorani, Kristalnoj palati, koja je bila dugačka 564 metra i visoka 39 metara.
U to vreme, bašta jedan metar muslina iz Dake koštao je između pedeset i četiristo funti, prema Islamu, što je otprilike između sedam i pedeset šest hiljada današnjih funti.
Čak je i najbolja svila bila i do dvadeset šest puta jeftinija.
Islam je rođen u Bangladešu, a u London se preselio pre oko dvadeset godina.
Za muslin iz Dake prvi put je čuo 2013. godine, kada su se kompaniji u kojoj radi - Driku - obratili u vezi sa prilagođavanjem britanske izložbe materijala za publiku iz Bangladeša.
Smatrali su da izložbi nedostaje detalja, pa su sproveli sopstveno istraživanje.
Tokom sledeće godine, Islam i kolege su se upoznali sa ljudima iz lokalne zanatske industrije, istražili region u kome je proizveden i tražili su opipljive primere muslina iz Dake u evropskim muzejima.
"V&A ima izvanrednu kolekciju sa stotinama komada", kaže on.
"A ako odete u Fond za englesko nasleđe, oni imaju dve hiljade komada. Pa ipak, Bangladeš ih nije imao."
Tim je na kraju priredio nekoliko izložbi na tu temu, naručio film i objavio knjigu čiji je autor Islam.
U nekom trenutku su počeli da razmišljaju da bi možda, samo možda, bilo moguće vratiti legendarnu tkaninu u život.
Zajedno su osnovali Muslin iz Bengala, zajedničko preduzeće čiji je cilj bio upravo to.
Prvi zadatak je bio pronaći odgovarajuću biljku.
Iako danas ni u jednoj kolekciji nema semena puti karpas, pronašli su urednu knjižicu njenih osušenih, sačuvanih listova u Kraljevskim botaničkim vrtovima, Kju, iz 19. veka.
Iz ovoga je bilo moguće sekvencirati njenu DNK.
Naoružani genetskim tajnama svoje mete, tim se vratio u Bangladeš.
Pogledali su istorijske mape reke Megne i uporedili ih sa modernim satelitskim snimcima kako bi videli kako se njen tok promenio tokom poslednjih dvesta godina i pronašli najbolja mesta za potencijalne kandidate.
Zatim su unajmili čamac i pregledali neizmernu širinu reke - mestimično je široka dvanaest kilometara - tragajući za divljim biljkama koje podsećaju na stare crteže.
Sve obećavajuće opcije su sekvencirane i upoređene sa originalima. Na kraju su pronašli podudaranje od sedamdeset odsto - razbarušenog grma koji je možda imao pretke puti karpas.
Da bi je uzgajali, u početku su se naselili na zemljištu na malom ostrvu usred Megne, u Kapasiji, trideset kilometara severno od Dake.
"Bilo je to idealno mesto. Zemlja je plodna jer je nastala akumulacijom rečnog nanosa", kaže Islam.
Tamo su 2015. godine posadili testno seme.
Ubrzo su među suvom zemljom bili uređeni redovi "puti karpas"- prvi koji su se gajili posle više od jednog veka.
Tim je požnjeo prvi snop pamuka iste godine.
Iako još nisu imali dovoljno vaskrslih biljaka da naprave sto odsto autentični muslin iz Dake, sarađivali su sa indijskim predilicama kako bi kombinovali običan i puti karpas pamuk u hibridnu nit.
Sledeće je bilo vreme za tkanje - i to se pokazalo nezgodnijim od očekivanog.
Budući da u Bangladešu i dalje postoje tkači koji proizvode džamdani muslin, iako zapravo grublju verziju sa nižim brojem niti, u početku se Islam nadao da će jednostavno nadograditi njihove veštine i naučiti ih kako da proizvode kvalitetniji proizvod koji je bliži staroj tkanini.
Pogledajte video o životu i delu Pjera Kardena
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom