Izvor: Politika, 15.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Azerbejdžan ne strahuje od presedana
Specijalno za "Politiku" iz Bakua
Ima dosta sličnosti između sukoba u Nagornom Karabahu i na Kosovu – i u jednom i u drugom slučaju reč je o autonomiji ili državnosti kompaktne nacionalne manjine koja čini većinu na određenoj teritoriji i ima sopstvenu državu van te teritorije. I karabaški Jermeni i kosovski Albanci ne pristaju ni na šta manje od pune nezavisnosti.
I na srpsko-albanske, kao i na jermensko-azerbejdžanske odnose uticaj imaju stvarne i mitske istorijske krivice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i pretenzije, pa oni zapravo predstavljaju nastavak rata između Vizantije i Turske, koji se – ispostavlja se – nije završio padom Konstantinopolja.
U oba slučaja u proces rešavanja uključeni su međunarodni posrednici, a neki od njih su isti – Francuska, SAD i Rusija članice su Kontakt grupe za bivšu Jugoslaviju i Grupe iz Minska pod okriljem OEBS-a.
Ipak, poređenje je u politici veoma rizičan posao. Razume se da Azerbejdžanu ni najmanje ne odgovara stvaranje presedana po kojem bi autonomna oblast izašla iz sastava države bez odobrenja vlasti te države, ali staviti znak jednakosti između situacija na Kosovu i u Nagornom Karabahu teško je moguće, jer bez obzira na mapu sveta i Albanije i Jermenije – Kosovo je unutrašnji konflikt, a Karabah agresija spolja.
Za razliku od Jermenije, u Albaniji nije usvojen nijedan pravni akt u kojem bi Kosovo u jednom ili drugom obliku bilo nazvano delom Albanije, a ne Srbije ili Jugoslavije. Delegacija Albanije ni na koji način nije učestvovala i ne učestvuje u pregovorima o Kosovu, dok Jermenija ima status strane u sukobu, a davanje sličnog statusa Jermenima Karabaha još je predmet sporova i diskusija.
Regularna vojska Albanije nikad nije učestvovala u ratnim dejstvima na Kosovu, dok su na teritoriji Nagornog Karabaha vojna dejstva vodile oružane snage Jermenije. Najvažnije je da je vojna premoć u vreme tih dešavanja, kada je i bila stavljena u dejstvo vojna mašina NATO, bila na strani Srba, a Albanci su morali da beže iz rodnih mesta i da žive u susednim zemljama kao izbeglice. U Karabahu su žrtve etničkog čišćenja bili – i sada su – samo Azerbejdžanci, a jednu petinu teritorije Azerbejdžana okupirala je Jermenija.
Tu je već jasno da u Azerbejdžanu malo ko ima nameru da paniči zbog mogućeg pojavljivanja "presedana". Stvar nije samo u tome što je od početka jasno i otvoreno rečeno da Kosovo zbog jedinstvenosti tog konflikta neće biti presedan. I zbog toga ne treba biti u zabludi o tome kakvu realnu moć u međunarodnom pravu ima presedan. Pre deset godina u Ženevi je autor ovih redova bio u kancelariji izvesne "Međunarodne lige prava i sloboda naroda". Njeni aktivisti putovali su u svojstvu posmatrača na "izbore" u Nagornom Karabahu, "štitili prava Kurda", i to ne od Sadama Huseina, već od Turske, zastupali interese Baska. Ali su pri tom kategorično osuđivali sankcije Iraku i s penom na ustima štitili... "teritorijalnu celovitost Republike Kipar".
Tako je i Srbija, koja je na svojoj teritoriji imala kosovski konflikt, veoma aktivno podržavala srpski separatizam u Hrvatskoj i Bosni, tačnije koristila je taj separatizam da bi maskirala svoju agresiju. I kada danas Rusija s penom na ustima štiti teritorijalnu celovitost Srbije, dok u isto vreme pokušava da rasturi Gruziju – da od nje otcepi Abhaziju i Južnu Osetiju – javno podržava Pridnjestrovlje i ne posebno skriveno podržava Nagorni Karabah, onda, otvoreno govoreći, to izgleda neubedljivo. Očigledno je da i ovde "timska igra" odnosi prevagu nad međunarodnim pravom.
A kad se govori o "izboru tima", ne treba se varati, posebno kad se zna da je nedavno, kako prenose jerevanski mediji, u Jermeniju stigla prva pošiljka oružja iz Srbije, u skladu sa ugovorom koji su potpisali predstavnici Jerevana i Beograda.
I glavne zaključke iz kosovskog rata, kao i uopšte svih ratova na Balkanu, treba tražiti na sasvim drugom mestu. Balkanski rat je bio prvi presedan, pošto je tu NATO u dejstvo uveo svoju vojnu mašineriju. To se prvi put desilo van zone odgovornosti Severnoatlantskog saveza, i prvi put nisu bombardovane samo pozicije vojske, već i gradovi, mostovi, industrija i infrastruktura.
A najvažnije je da tu ne treba tražiti pomodarska "objašnjenja", kao što su verski prioriteti, "pohod hrišćana na muslimane"... Avijacija NATO-a poletela je prvo da bi zaštitila muslimane u Bosni, zatim muslimanske Albance od Srba hrišćana, a ni Hrvatska ni Slovenija u svoje vreme nisu dobile tako efikasnu podršku Zapada. Razume se da se Zapad pri tom ne rukovodi verskim prioritetima, kao što zbog njih nije započeo ni oba iračka rata i kao što to nije razlog za zabrinutost iranskim nuklearnim programom.
Prosto, kosovski Albanci imaju samo jedan adut – sopstveno pravo na život. Strogo govoreći, posle velikog etničkog čišćenja iz 1997. i 1998. godine, i pošto su kao odgovor na masovno istrebljenje i progon kosovskih Albanaca od strane srpskih "specijalnih jedinica" u tu pokrajinu bile uvedene snage NATO, bilo je jasno: suverenitet Beograda nad pokrajinom koja je mnogo propatila neće biti obnovljen, jer niko ne može da pruži garancije da se sutra neće ponoviti to etničko čišćenje koje je svet prvo video u Srbiji, potom u Bosni, a sada na Kosovu.
Bez obzira na promenu vlasti u Beogradu.
(Nurani je ime pod kojim u listu "Eho" piše najpoznatija azerbejdžanska politička komentatorka)
[objavljeno: ]
