Izvor: B92, 15.Avg.2022, 13:56
Avganistan: Iz Kabula i drugih gradova, godinu dana talibanske vladavine
Kako se život Avganistanaca promenio od kada su talibani preuzeli vlast - izveštava Lis Duse.
Kad sletite na međunarodni aerodrom u Kabulu, prva stvar koju zapazite su žene, u smeđim velovima i crnim odorama, koje vam udaraju pečat u pasoš.
Aerodromska pista, pre godinu dana mesto panične plime ljudi koji su očajnički želeli da pobegnu, sada je mnogo mirnija i čistija.
Redovi belih talibanskih zastava lepršaju na letnjem povetarcu - bilbordi sa >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << starim slavnim licima su prekrečeni.
Šta se nalazi iza ove kapije u zemlji koja je okrenuta naglavačke brzim talibanskim preuzimanjem vlasti?
Poruke su, u najmanju ruku, zaprepašćujuće.
"Oni žele da ustupim svoje radno mesto bratu", piše jedna žena na platformi za poruke.
"Stekle smo svoje položaje iskustvom i obrazovanjem… ako prihvatimo ovo, to znači da smo izdale same sebe", kaže druga.
Sela sam sa nekoliko bivših viših državnih službenica iz ministarstva finansija koje dele ovakve poruke.
One su deo grupe od više od 60 žena, mnoge iz Avganistanske direkcije za javne prihode, koje su se okupile nakon što im je u avgustu prošle godine rečeno da idu kući.
One kažu da su im talibanski zvaničnici potom rekli: pošaljite CV muških rođaka koji mogu da se prijave za vaša radna mesta.
"Ovo je moj posao", insistira jedna žena, koja, kao i sve žene u ovoj grupi, nervozno traži da se njen identitet ne otkriva.
"Radila sam uz veliki napor više od 17 godina da bih dobila ovaj posao i završila master. Sad smo se vratile na nulu."
U telefonskom pozivu izvan Avganistana, pridružuje nam se Amina Ahmadi, bivša generalna direktorka direkcije.
Ona je uspela da ode, ali ni to nije izlaz.
"Gubimo naš identitet", žali se ona. "Jedino mesto gde možemo da ga sačuvamo je u našoj vlastitoj zemlji."
Ambiciozno ime njihove grupe - "Liderke Avganistana" - daje im snagu; ono što one žele su njihova radna mesta.
Prizori deluju idilično.
Klasje zlaćane pšenice njiše se na letnjem suncu u zabitim centralnim visoravnima Avganistana.
Možete da čujete nežno mukanje krava.
Osamnaestogodišnji Nur Muhamed i dvadesetpetogodišnji Ahmad zamahuju srpovima da bi raščistili preostale delove pšeničnog polja.
"Ima mnogo manje žita ove godine zbog suše", kaže Nur, dok mu je mlado lice zamazano znojem i prljavštinom.
"Ali to je jedini posao koji sam mogao da nađem."
Požnjeveno polje proteže se u nedogled ispred nas.
Bilo je to deset dana teškog rada za dvojicu muškaraca u cvetu mladosti za ekvivalent od dva dolara dnevno.
"Studirao sam elektrotehniku, ali sam morao da napustim studije da bih izdržavao porodicu", objašnjava on.
Njegov žal zbog te odluke je opipljiv.
Ahmadova priča je jednako bolna.
"Prodao sam motocikl da bih mogao da otputujem u Iran, ali tamo nisam mogao da nađem posao", objašnjava on.
Sezonski poslovi u susednom Iranu nekada su bili rešenje za ljude u siromašnijim pokrajinama Avganistana.
Ali posla je ponestalo i u Iranu.
"Naša talibanska braća su dobro došla", kaže Nur. "Ali treba nam vlada koja će nam pružiti prilike."
Ranije istoga dana, sedeli smo za svetlucavim hrastovim stolom sa Gorovim pokrajinskim kabinetom muškaraca u turbanima zajedno sa talibanskim guvernerom Ahamdom Šah Din Dostom.
Bivši zamenik guvernera iz senke tokom rata, on mrzovoljno govori o svojim nedaćama.
"Svi me ovi problemi rastužuju", kaže on, navodeći siromaštvo, loše puteve, nemogućnost pristupa bolnicama i škole koje ne rade kako treba.
Kraj rata znači da više agencija za pomoć sada radi ovde, uključujući u distriktima koji su ranije bili van domašaja.
Početkom godine, otkriveni su uslovi masovne gladi u dve najdalje pokrajine u Goru.
Ali rat nije okončan za guvernera Dina Dosta. On kaže da su ga zatočile i mučile američke snage.
"Ne nanosite nam više bola", kaže on. "Ne treba nam pomoć Zapada."
"Zašto se Zapad uvek meša?", pita se on. "Mi ne dovodimo u pitanje kako se vi ophodite prema vašim ženama ili muškarcima."
U narednim danima, posećujemo školu i kliniku za neuhranjenost, u društvu članova njegovog tima.
"Avganistanu je potrebna pažnja", kaže talibanski mladi univerzitetski obrazovani direktor za zdravlje Abdul Satar Mafak koji zvuči malko pragmatičnije.
"Moramo da spasavamo živote ljudi i za to nam ne treba politika."
Prisećam se onoga što mi je rekao Nur Muhamed u pšeničnom polju:
"Siromaštvo i glad su takođe borba i to veća od one oružane."
Osamnaestogodišnja Sohaila treperi od uzbuđenja.
Sledim je niz mračno stubište do podrumskog prostora pijace samo za žene u Heratu, drevnom zapadnom gradu odavno poznatom po otvorenijoj kulturi, nauci i kreativnosti.
Ovo je prvi dan otkako je ovaj bazar ponovo otvoren - talibani su ga zatvorili prošle godine, a kovid-19 godinu dana pre toga.
Virimo kroz stakleni izlog njene porodično radnje za odeću koja još nije spremna.
Red šivaćih mašina tavori u ćošku, dok sa plafona vise baloni u obliku crvenih srca.
"Pre deset godina, moja sestra je pokrenula ovu radnju kad je imala 18 godina", kaže mi Sohaila, podelivši sa mnom kratak istorijat njene majke i bake koje su šile jarko obojene tradicionalne Kuči haljine.
Njena sestra je otvorila i internet klub i restoran.
Oseća se tihi šum aktivnosti na ovom prostoru rezervisanom samo za žene.
Neke od njih slažu robu na police, druge tračare dok razgledaju nakit i ukrasnu garderobu.
Prostor je slabo osvetljen, ali u ovom sumraku postoji tračak svetla za žene koje su provele suviše vremena sedeći kod kuće.
Sohaila ima još jednu priču da podeli sa nama.
"Talibani su zatvorili srednje škole", navodi ona, govoreći usput o nečemu što ima ogromne posledice po mlade ambiciozne tinejdžerke kao što je ona.
Većina srednjih škola je zatvoreno, po naređenju ultra-konzervativnih talibanskih klerika, iako mnogi Avganistanci, uključujući pripadnike talibana, pozivaju na njihovo ponovno otvaranje.
"Ja sam u četvrtom razredu - ako ne maturiram, ne mogu na univerzitet."
Pitam je da li u Avganistanu ona može da bude Sohaila koja želi da bude.
"Naravno", odgovara ona samouvereno. "Ovo je moja zemlja i ne želim da idem u neku drugu."
Ali godina bez škole mora da je bila teška.
"Nisam to bila samo ja, već sve devojke u Avganistanu", odgovara ona stoički.
"To je tužna uspomena…"
Izdaje je glas dok joj naviru suze.
"Bila sam najbolji đak."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
