Izvor: Politika, 16.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aveti prošlosti i zaveti budućnosti
Valjda isprovociran činjenicom da je sve prošlo toliko glatko, diplomatski elegantno i sasvim u granicama vojničke pristojnosti – pitao me skoro jedan provereni, osvešćeni prijatelj: „Hej, Magični, zašto ovo s Kosovom nisu uradili pre petnaest ili barem deset godina? Zašto su se mrcvarili ovoliko dugo?"
Hm. Slegnuo sam ramenima, ne manje mrzovoljno i ležerno od Borisa i Voje u retkim trenucima kada su (bili) primorani da se rukuju ili sednu jedan pokraj drugoga. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hm... Dakle, moj nepročitani prijatelju, možda je odgovor sadržan u pitanju: „KOGA su mrcvarili sve ovo vreme?"
Možda je najpre trebalo da se dogodi „gazimestanski Vidovdan”, kao rečita repriza onog „sarajevskog Vidovdana” iz 1914? Kao i „petooktobarski Vudstok”, kao pankerski rimejk onog bučnog uličnog festivala što se zakotrljao 27. marta 1941? A između – „godine raspleta”, sa nekoliko sumnjivih genocidnih incidenata, obogaćenih osiromašenim uranijumom.
Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da je TAJMING najvažniji. Da nije tako, ne bi se neka od najizvikanijih svetskih političkih glasila zvala „New York Times”, „Financial Times”, „Time” ili „Die Zeit”. A sva ta silna medijska bulumenta ne prestaje da ponavlja glavnu mantru našeg („našeg”? ili je preciznije reći „njihovog”?) doba. U prevodu na rečnik ovdašnje elite: za velike reči potrebno je imati sitnu dušu.
Elem, u skladu sa neumoljivim „berzanskim kretanjima”, sva je prilika da ćemo biti primorani da promenimo tekst kosovskog zaveta. Samo, kako ono beše glasila prvobitna, originalna verzija? Je l' nešto u vezi sa kletvom, pogrdom, izdajom i osvetom? A „časni poraz” zaturen negde između redova – nalik najvažnijoj klauzuli u bankarskim ugovorima o hipotekarnim kreditima...
To što Kosovo trenutno služi kao poligon za prepucavanje Samardžića i Šutanovca ili Buša i Putina, ni najmanje ne menja zastrašujuću suštinu. Jer, ne rastače se tuđi mozak preko naše grbače i ne krvari tuđe srce u našoj utrobi. Ne! Ovde se radi o NAŠEM mozgu i NAŠEM srcu. Da li ih, posle svega, uopšte posedujemo i ako ih još uvek imamo – kako funkcionišu? Imaju li dovoljno krvi i kiseonika da valjano obavljaju svoju (u mnogo čemu – fatalističku!) misiju?
Dragi moji nepročitani čitaoci, može li neko da mi kaže ŠTA to predstavlja Severna Mitrovica? Glavni grad Istine u lažnoj državi ili jedini preostali herojski mit u kukavičkoj stvarnosti? Možda je još rano (nije sazrelo?) da spoznamo odgovor na to pitanje, ali zato i te kako dobro znamo ŠTA se mora desiti da bi Severna Mitrovica odistinski postala „kosovska Grbavica”, „balkanski Belfast” ili „evropski Bejrut”. Još jedno uzdišuće „hm”. Koje duboku zapitanost znači...
Ne znam da li ovo sme da se pita, ali ja ću ipak pitati. I, molim vas, nisu ovo krvoločna huškanja već samo prostodušna pitanja, koja postavljam upravo sada da ne bi uskoro neki drugi, istinski moćni, krenuli sa nesnosnim ratničkim dobošarenjem iz bezbedne (političko-generalštapske) pozadine. Dakle, gde je ta nadaleko čuvena srpska partizanska hajdučija? Poseljačena urbana gerila koja će Palestincima (i Izraelcima) pokazati kako se ONO radi. Gde je to naše pravedničko ludilo koje je toliko puta razbolelo već uspostavljenu dijagnozu o „normalnosti Istorije”?
Vestern ili triler – svejedno je. Važno je da je ista matrica, i da podrazumeva akciju u svim smerovima, poravnavanje računa, izlazak na crtu, iskupljenje okrvavljenih ruku. Jesmo li spremni za jedan takav film? Ne da ga odgledamo ušuškani u bioskopskom mraku, već da glumimo u njemu – bez dublova i kaskadera i kompjuterskih simulacija. Da glumimo u nečemu što je neponovljivo i preterano ljudski. Sazdano od naših creva koliko i od naših misli. Nešto što užasno liči na život. A znamo da nema smrti bez života...
Avaj, vreme je da se zapitamo do kraja: može li se glumiti sopstvena sudbina?
Ali, bojim se da ćemo se predozirati rovovskom filozofijom. Zato se vratimo prizemnim, civilnim mudrostima. Jeste, mnogo puta je rečeno da „sve ima svoju cenu”. I više od toga, dodaju pijačni veterani.
Mirno i očajno se pomiriti sa džinovskom nepravdom – traži svoju žrtvu. Biti besan i KONKRETAN – takođe znači biti žrtva; i egzekutor pride. Što samo povećava ulog u igri koja je toliko golema da nam se sve češće čini da i nije NAŠA. Mada se događa nama. Za sada.
Zoran Ćirić
[objavljeno: 17/04/2008]
