Izvor: Glas javnosti, 10.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avan
U dugim zimskim noćima gorela je lampa: treperi plamičak, mešaju se mirisi pečenih dunja, duvanskog lista i petroleja, šuška komuša, po jutanim plahtama na patosu posela vredna čeljadÖ
Sumnjam, čitaoče, da tebe naročito zanima ova priča, ali ja ipak moram da je ispričam. Jer, o čemu je danas preče do li ponovo o ropstvu i o slobodi. Znam, dabome, da ti zadrhti srce na pomen tih dveju krupnih reči ne samo zato što se prisećaš njihova značenja, već pre, možda, što >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ih uretko slušaš i što uporno veruješ kako su to sasvim zastareli, prevaziđeni pojmovi. U izvesnom smislu, ti si u pravu, jer forme se menjaju i iznova definišu, no suština ostaje ista. Zaviriš li, na primer, u kakvu modernu psihijatrijsku ustanovu, tamo više nećeš zateći ljude u naročitim košuljama jednodelnih rukava, ali hemijske preparate što im ih ubrizgavaju u kritičnoj situaciji lekari i dalje nazivaju „ludačkom košuljom“, premda i ludilo i sredstva kojima ga kontrolišu prati na stotine novih termina.
Prošlog Božića darova mi jedan od rođaka naročit poklon - duvanski avan. Prosta mašinica, ručna sečka. Limeni olučak dužine lakta, sa zavrtnjem krupnog navoja, sa stražnjeg, i nekom vrstom oštre satare s prednjeg kraja. Između limeni zbijač i četiri nožice kojima se naprava hvata za astal. Odakle ti, pitam, a darodavac kaže kako su zimski vetar i mrazevi srušili zid i kako je odonud ispala dotična stvar umotana u masne i katranisane krpe. Na sličan način iz napuštenih duvara i podzida prosipali su se levori i mašinke, ručne granate i boce baruta, koje su „prištedeli“ anonimni prekršioci surovih i loših zakona, zlu ne trebalo. Za posedovanje neke od ovih stvari svojevremeno je pretila višegodišnja zatvorska kazna, i još preti, a za duvanski avan, mislim, najstroža, jer državni monopol i interes beše, i još je, navodno preči od ljudskog prava na život i slobodu, ali avan je izbačen iz individualne upotrebe i sva opasnost danas se ogleda u njegovom simboličkom značenju.
Elem, žmirka petrolejka, mešaju se mirisi, šušti komuša, čeljad lista i klasira, veže u „patke“ i ušiva duvan u jutane obloge. Mala ropska idila takoreći. Ipak, mladost s vremena na vreme zapeva, tek da se seti sebe; starci se preslišavaju u časnim herojstvima iz čak pet minulih ratova, svojim, a ne herojstvima i časti neprijatelja kao što se mi, mili čitaoče, danas javno preslišavamo. Starci možda izmišljaju ne bi li vredni skup listača držali budnim, baš kao što ti i ja po celu noć dangubimo na filmove, pesme, vesti i reportaže što nam ne samo uspavljuju instinkt slobode i drže budnim instinkt ropstva, već nas i gnusnim rečima i slikama opisuju i otežavaju ionako pretežak ropski igo. („Ruga, sramota, greh je, / Srbin da trpi ig; / Miloša pleme slavno / Na čelu nosi sramno / Robovski gadni žig.“) U ropsku kajlu o našem vratu svakojak ološ svoju je kariku ukačio: ekspert „belu šengensku listu“, gologuzan „privatizaciju“, šiljokuran „globalizaciju“, suhonoga „humanitarno pravo“, suhopizda „plivajući kurs“, mačo „aplikaciju za članstvo“Ö Cela božanstvena „elita“, a da i ne pominjem Unprofor, Unkro, Sfor, Ifor, Kfor, Nato, Unmik, Euleks, Skoj i besmrtni Avnoj.
Ne znam čemu još može da posluži ova mala starinska skalamerija na mom stolu, ova opaka duvanska sečka, sem da s vremena na vreme podseti kako su anonimni i slobodoljubivi pojedinci svakom suštinski lošem i brutalnom zakonu pretpostavili neku efikasnu alatku. Taj kome je dozlogrdilo zna u kojem zidu i na kojem mestu je zazidana. Potrebna je samo tvrda odluka i još tvrđe čelo.
