Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Autsajderi
Mnogi junaci najboljih lanjskih srpskih romana su trajnoobrečeni lutalaštvu, samoćii životnoj nesreći
Roman je privilegovani žanr naše savremene književnosti. Posredstvom institucije jedne književne nagrade, koja se dodeljuje za najbolji roman u jednoj kalendarskoj godini, ostvaruje se vidan podsticaj za intenzivnije interesovanje čitalaca za dela savremene književnosti. Često se, pri tom, čitanje, posedovanje, ili barem ovlašno poznavanje pojedinosti iz aktuelnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << romana nagrađenog prestižnom NIN-ovom nagradom, u čitalačkoj i široj javnosti tumači i prihvata kao nesumnjiv dokaz postojanja stabilne i dinamične književne scene. Ali, nije sasvim tako.
Naime, na jednoj strani, čitanje aktuelne (nagrađene) knjige može da, u pozitivnom vidu, legitimiše one koji to čine kao osobe koje su aktivno zainteresovane i upućene u savremena kulturna dešavanja, dok na drugoj ono obznanjuje postojanje, navodno, žive i bogate književne scene na kojoj se kontinuirano, u konstruktivnom dijalogu, proveravaju i potvrđuju stare i prinavljaju nove književnoumetničke vrednosti.
Međutim, i jedno i drugo je samo privid koji je u najdubljoj, kauzalnoj, vezi sa trajućim poremećajem društvenih, a posebno kulturnih obrazaca. Velika književna proizvodnja ni ranije, a ni danas, nužno ne podstiče niti obezbeđuje umetnički kvalitet. Naprotiv. A društvena moda čitanja nagrađenih i medijski oglašenih romana samo je puki recidiv minulog vremena u kome je književnost imala naglašeniju društvenu ulogu. Pogotovo kada je bila kritički posvećena nekim aktuelnim, a tabuisanim, temama.
Danas, živeći u sopstvenom zabranu, lišena šire društvene podrške i razumevanja, ona se, najzad, paradoksalno domogla privilegovane pozicije – okrenutosti i posvećenosti sebi; svom svetu eminentnih vrednosti. Zbog čega ona nije ništa manje aktuelna, pa čak ni društveno-politički subverzivna. A ako još znamo da joj to nije jedina ni najvažnija funkcija onda se lakše, bez ikakvih nasleđenih čitalačkih hipoteka, mogu da uoče i određene podudarnosti između nekih od najčešće izdvajanih romana u minuloj sezoni.
Podudarnosti koje se uočavaju između nekih tematskih, sadržinskih, kao i elemenata stvaralačkog postupka mogu da savremenim, samosvesnijim, čitaocima obezbede više zadovoljstva u tekstu, kao i pouzdanije uvide u postojanje i razmenu nekih dominantnih ideja i vrednosti savremenog sveta i života. A za takav vid čitanja i razumevanja savremeni srpski roman je sasvim podesno, čak reprezentativno štivo.
Čitaoci nekih od, najčešće, izdvajanih romana iz prošlogodišnje produkcije mogli su da primete kako su mnogi od njih oblikovani kao fragmentarne, nelinearne narativne celine. Takvi su, najpre, Ruski prozor Dragana Velikića, ali i Vok on Uglješe Šajtinca, potom Lutajući Bokelj Nikole Malovića – koji je, mada preopširan, svakako najupečatljivije otkriće sezone – kao i pH Draška Miletića pa i, u određenoj meri, Turnir grbavaca Lasla Blaškovića , San o ljubavi i smrti Filipa Davida i Simana Ranka Risojevića.
U razdrobljenom postistorijskom svetu i njegovoj trajućoj inverziji vrednosti fikcionalno svedočanstvo o njemu može, zaključujemo tako, da se iskaže samo u delovima koji se tek naknadno, u čitalačkoj svesti, sklapaju u koherentnu romanesknu celinu. Dobar primer za to je Velikićev roman-omnibus. Ti delovi mogu da budu i, kao u Davidovom romanu, vidno tematski odvojeni, a da opet tvore određenu romanesknu celinu. Mada sa umanjenim ukupnim smisaonim i vrednosnim učinkom. Ili da budu, kao u romanu U. Šajtinca, hotimično, oko sasvim labavih idejnih i tematskih okosnica organizovani narativni fragmenti, kojima ideal celine neprestano izmiče. A koji svoje smisaono ucelovljenje postižu tek u poetički samosvesnoj predstavi onih obaveštenih čitalaca, kojima nije strana poetička pretpostavka o fragmentarnom liku i janusovskoj prirodi moderne književnosti. Time se, još jednom, potvrđuje Liotarova pretpostavka o postmodernom iščeznuću velikih naracija.
Potom će pažljiviji čitalac koji je, pri tom, sklon i sintetizujućem sabiranju utisaka i zaključaka, uvideti kako su junaci narečenih i još ponekih izdvojenih romana, zapravo, autsajderi. Trajno obrečeni lutalaštvu, samoći i životnoj nesreći. Takav je Velikićev Rudi Stupar; takav je i Malovićev Niko; takav je i junak Albaharijevog kratkog romana Ludvig, pogotovo je takav Luka – junak romana Poljubac Gordane Ćirjanić. Te, na jednoj poetičkoj žici, vanredno sugestivno izvedene knjige o tragičnom nesporazumu. Uopšte je gubitništvo i stradanje položeno u tematsku i sadržinsku osnovu većine ovih romana. Pogotovo je to slučaj u alegorijski izvedenom romanu Filipa Davida – prisetimo se reči Valtera Benjamina: „Alegorije su u carstvu misli što ruine u carstvu stvari” – i, kao svojevrsna parodija žanra pisanom romanu Šnit Igora Marojevića. S tim što je, mada pisan sa očiglednom tezom, Davidov roman stilski koncizniji i efektniji, dok je Marojevićev idejno i tematski veoma zanimljiv, a stilski i značenjski, katkada, prenapregnut do nerazumevanja.
I još. Jedan broj romana je okrenut sasvim angažovanom tematizovanju pojava iz neposredne savremenosti. Svojim jetkim, pa i lično zagrižljivim, opaskama na račun našeg palanačkog mentaliteta, ksenofobičnosti, samouobrazilje, razdešene književne scene pomerenih vrednosti na kojoj se junaku-naratoru Beograd ukazuje kao „raj za nemoral”, Albaharijev Ludvig je izrazito angažovana, oporo-gorka i, uz brojna standardna svojstva njegovog proznog pisma, efektno i provokativno sklopljena knjiga sa više lica. U njoj je značenjska, tendenciozna jednosmernost, koja je rizično približava pamfletskoj literaturi, kao izabrani način za saopštavanje određenih, unapred definisanih, ideoloških pretpostavki ipak, u ukupnom utisku, nemotivisano pretegla. Kiš je pisao kako: „Pobeda moralnog principa ubija ili pisca ili knjigu”.
I Blaškovićev roman-dnevnik Turnir grbavaca je, jednim delom, liku opisivanja neposredno doživljene stvarnosti dosledno okrenuta knjiga. Ona iz perspektive narativizovane subjektivnosti, između ostalog, ironično senči, problematizuje i oporočava neke paradigmatične pojave i likove naše aktuelne kulturne scene. Katkad i direktno, prepoznatljivo, ali funkcionalizovano, sa merom i stilom. Poetski melanholično, a slikovito i reprezentativno.
Lik aktuelnog, smutnog doba u ovim je romanima dobio svoju uverljivu višedimenzionalnu sliku po kojoj se on, paradoksalno, može lakše prepoznati i bolje razumeti.
Mileta Aćimović Ivkov
[objavljeno: 12/04/2008]
