Izvor: Politika, 10.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Autistični sindrom
Razlike u vođenju politike su direktno u vezi s postavljenim ciljevima političara i s njihovom ideološkom obojenošću, ali ne samo s tim već kod pojedinih među njima i s jako naglašenim ličnim psihičkim svojstvima.
Na primeru Srbije pokušao sam da objasnim značaj psihičkih svojstava političara, u tekstu "Značenje reči vlast" ("Politika", 27. septembar 2007). U tekstu sam izneo pretpostavku da je moguće da je S. Milošević patio od jednog psihičkog poremećaja koji je u medicini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poznat kao autistično–psihopatski poremećaj.
U tom tekstu sam naveo da čelnik piramide vlasti u Srbiji iz devedesetih godina nije imao osećaj za meru, zbog čega nije mogao da vodi normalnu političku borbu, i da je Milošević delovao kao da je u stalnom vanrednom stanju. Tu je i pretpostavka da je politički instinkt vođe bio sužen, a motivi koji su ga vodili nisu bili saglasni s interesima države, zbog čega su građani imali grdne muke.
Ivan Stambolić je analizirajući S. Miloševića pisao da je vođa posedovao osobine koje se njemu lično nisu sviđale, međutim, kako nije mogao da pretpostavi da bi one mogle da se izvrgnu u čudovišne mane ukoliko se ispolje u krajnostima, predložio je da on, Milošević, postane predsednik partije na vlasti.
Nevolja je nastala zbog toga što se nije pretpostavljalo da se posle dolaska na vlast Miloševićeve odlike mogu iskazati kao čudovišne mane. U medicini one imaju svoje objašnjenje i opisane su kao specijalan sindrom.
A sada da pređem na tekst koji je i povod za ovo moje reagovanje. Milan Mišić u tekstu "Sindrom hibrisa" ("Politika", 5. januar) prezentuje zanimljivo tvrđenje Dejvida Ovena da su politički lideri skloni bolesti koja još nije klinički kategorizovana kao bolest, a kao primere za postojanje te bolesti navodi imena Tonija Blera i Džordža Buša Mlađeg, i to u vezi s načinom vladanja, i ratom u Iraku.
Moje mišljenje je da je poremećaj poznat i medicinski priznat i zove se – autistično–psihopatski sindrom. Taj se sindrom pominje u vezi sa ljudima koji su inače vrlo inteligentni. Zainteresovani su za određene teme, opsednuti su matematikom ili, u slučaju političara – za vlast, za ratove itd. Ova interesovanja su slična kao i kod drugih, samo je razlika u stepenu interesovanja – u preterivanju. Osim toga, oni osećaju izvesnu prisilu da se bave samo nekom njima znanom temom.
Poremećaj je univerzalan. Nije registrovan samo kod političara, ali kod njih se najbolje može zapaziti, kao što je D. Oven lepo uočio, kada političar dođe na vlast. Mora se naglasiti da su vrhunski političari već posedovali u sebi taj sindrom i pre dolaska na vlast – samo je ispoljavanje simptoma moglo bolje da se vidi, i to zbog položaja, na primer šefa države, ili zbog značaja odluka za mnogo veći krug ljudi – ceo narod. Tačno je, narod plaća sve to ispoljavanje: preterane oholosti i prepotencije, višak samopouzdanja, izrazito verovanje u svoju nepogrešivost, apsolutnu uverenost da oni znaju šta je najbolje činiti u određenim situacijama. Osim toga, imaju potrebu da uređuju događaje samo prema svojim shvatanjima. Okruženi su onima koji su spremni da im služe. A stvarnost vide i tumače isključivo prema svojim merilima. Veruju u svoju nepogrešivost. I Milošević je posle preuzimanja vlasti u Srbiji zaveo predsednički sistem vladanja i ignorisao Skupštinu, vladu, opoziciju, susede, svet. I stvarao crno-bele slike – prijatelj, neprijatelj.
Sve što takav vođa radi nije samo izraz trenutka već i izraz psihičko-emocionalnog sastava. On smatra da njega ništa što drugi čine ili traže ne obavezuje. Odluke donosi na osnovu ličnog emocionalnog odmeravanja. Takav vođa ne brine ni o čemu drugom već samo o svojim projekcijama i idejama. Zato stvara atmosferu da niko ne može da preživi ako oni ne bi kojim slučajem vladali. Zbog toga je takvima i obračun sa neistomišljenicima zadovoljstvo. Građanin od njih nije uvažavan ili to jeste samo dok ne budu izabrani.
Publicista
[objavljeno: ]
