Izvor: RTS, 14.Sep.2014, 12:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Austrija, mediji i rat 1914–1918.
U bečkoj palati Porcija, koja se nalazi u sklopu arhitektonskog kompleksa austrijske vlade, u toku je izložba "Vanredno izdanje!", koja tematizuje regulaciju i kontrolu nacionalnih medija kroz četiri ratne godine. U do sada konceptualno najboljoj domaćoj izložbi s tom temom, ne preza se od dramatične, na momente morbidne vizuelnosti, kako bi se kod posmatrača postigao željeni efekat – da su iz šinjela Prvog svetskog rata izašli svi kasniji ratovi Starog kontinenta.
Posetilaca >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << je nažalost malo, ali krivica za to ne leži na autorima izložbe, direktoru Državnog arhiva Volfgangu Madertaneru, koji je dao idejno rešenje, i poznatom scenografu i pozorišnom reditelju Hansu Hoferu, koji je postavci utisnuo umetnički pečat teatarske bine.
Problem je što niko nije očekivao da bi istina reprezentativan, ali po obimu skroman prostor Porcije bio sposoban da ugosti jednu tako ambiciozno postavljenu izložbu – mračno umetničko delo antiratne propagande.
Isto tako, niko nije očekivao da je državna vlada – bilo koja, pa i austrijska – spremna na bespoštedni obračun sa vlastitom nacionalnom prošlosti, kao što ga nudi ova postavka.
"Extraausgabee!"
Kačeći se simbolički na povike uličnih prodavaca novina iz predratnih meseci i ratnih godina "Extraausgabee!" (vanredno izdanje), izložba u 15 odvojenih celina prati aktivnosti "Ratne kancelarije za štampu", akronim KPQ (Kriegspressequartier), preko kojeg se odvijala celokupna cenzura multimedijalne (štampa, fotografija, dokumentarni film) i umetničke (literatura, slikarstvo, film) scene.
"Mobilizacija" u KPQ počela je već u letnjim mesecima 1914, i proticala tako centralizovano i konsekventno da je ta kancelarija do kraja rata 1918. imala skoro 900 aktivnih članova. Organizaciono, KPQ je bio deo, odnosno stajao pod komandom k. & k. Generalštaba.
Karakteristična i kako se posle pokazalo s posledicama po budućnost globalne medijske kulture, bila je organizaciona struktura "Ratne kancenarije za štampu" kroz koju je on "konstruisao" stvarnost za domaću upotrebu. Konkretno, KPQ je kao zid stajao između zbivanja na frontu i interpretacija koje je o njima dobijala javnost Monarhije.
Za KPQ su novinarski izveštavali Egon Ervin Kiš i Alisa Šalek, slikali Oskar Kokoška i Albin Eger-Lienc, komponovali Arnold Šenberg i Bela Bartok, pisali literarne sastave Franc Molnar, Robert Muzil, Franc Verfel, Štefan Cvajg i Rajner Marija Rilke.
Da li su svi oni huškali na rat? Bilo je tu svega: Neki jesu, i to rado, neki jer su bili prisiljeni, a kao što se zna, zemljom ne hodaju samo heroji; a neki nikako. U toj zadnjoj grupi se posebno izdvaja slučaj liričara Rilkea, koji nikada nije uspeo da napiše ni jednu jedinu rečenicu "upotrebljive ratne propagande", tako da je do kraja rata sedeo za stolom u nekom uglu i povlačio linije ispod kancelarijskih izveštaja.
Ali veličina ove izložbe nije u tome što pokazuje kako su neke talentovane i obrazovane glave stvarale ili opstruirale ratnu propagandu. Njen značaj je u tome što pokazuje da nema te realnosti koju fokusirana, zaljubljena u detalj, finansijski osigurana, konsekventna ratna propaganda ne bi mogla da preokrene.
Pojedinačni otpori u takvom kontekstu ne znače ništa i u krajnjem efektu se svode na nulu – jer, ratna propaganda je timski rad, mašina, jedna glava i jedna pesnica, ona staje tek kad stane i rat.
Oda umiranju
Najefektniji deo izložbe su dve paralelno postavljene "instalacije" u dvorištu Porcije – na jednoj strani iskopan ratni rov, na drugoj vojno groblje sa imenima pale k. & k. soldateske, koje temeljno demontiraju predstavu "časne smrti na ratnom polju".
Grobljanska instalacija je tu kao scenična prezentacija jedne od važnijih kampanja "Ratne kancelarije za štampu" koja se vodila od prvih ratnih dana na balkanskom frontu do sredine 1915. pod nazivom "Na polju časti".
Konkretno, iz Generalštaba je na KPQ i srodnu pridruženu Literarnu grupu Ratnog arhiva prebačna odgovornost da "ljude pripreme za umiranje", da im "razbiju strah od smrti", posebno one na bojnom polju.
Smrt je tako pretvorena u projekt romantizovanih, estetizovanih i domesticiranih propagandnih konstrukcija, dok su njeni naturalistički efekti neutralizovani.
U to ime je u parku Šenbrun bio iskopan ratni rov, a građanstvo pozivano i ohrabrivano da tamo provodi nedeljne izlete sa familijom, kako bi se uverilo "da smrt u rovu nije ništa strašno", običan estetski korak u ime viših ciljeva. Vojnički rov u Porciji je eho te prve konceptualne instalacije iz 1914.
Projekt "Na polju časti" nastao je na krilima ideje kako svakom palom vojniku treba osigurati lični prostor u nacionalnoj istoriji, obraditi ga spomenički, literarno i dokumentarno kao heroja – ali više kao "veselog" heroja nego kao heroja-mučenika.
Projekt je, rekosmo, napušten već 1915. kada propagandisti iz KPQ-a više nisu uspevali da izađu na kraj sa razantno rastućim brojem vojničkih smrti.
Poslednji dani čovečanstva
Autori KPQ-a su radili na dva kanala: s jedne strane su vršili kompletnu cenzuru novinskih tekstova, s druge su sami kreirali medijske i umetničke priloge.
Posebnost antiratne epopeje "Poslednji dani čovečanstva" Karla Krausa, nastajale u godinama 1915-1922. kao bespoštedne kritike austrougarske uloge u Prvom svetskom ratu i nije delo koje bi konkretno bilo "napisano" od jednog autora. Kraus je samo sklopio kolaž od materijala koji je u javnost odašiljan sa radnih stolova "Ratne kancelarije za štampu" – on je uzeo te sanitarizovane priloge i poređao ih kao naturalističku farsu.
Dokumentaristički duh Krausovih "Poslednjih dana" dobro je očuvan u nedavnoj premijeri na sceni Burg-teatra, gde su reditelj Šmidlajtner i dramaturg Hirš poslali 13 glumaca u 56 uloga na furiozno brzu četvorosatnu trku kroz istoriju nacionalnog beščašća.
Posebno se izdvaja lik Alise Šalek (igra je fenomenalna Derte Lisevski), jedinog ženskog ratnog izveštača akreditovanog u k. & k. Ministarstvu rata. Kraus je opisuje kao esencijalnu kariku u prepariranju javnosti za rat.
Problem sa Šalekovom – i kao stvarne osobe i kao simbola ratne propagandističke mašinerije – jeste u tome da je ona bila izvrsna u svemu što je radila. Kao što je pre rata pisala dobre putopise, posle rata dobre socijalne reportaže, tako je i za vreme rata bila "izvrsna" u tome da svojim nadahnuto romantizovanim tekstovima "pripremi ljude za umiranje".
Interesantno je da je 1917. prava Šalekova tužila Krausa za klevetu zbog načina kako ju je opisao u "Poslednjim danima", ali je sama povukla tužbu. Kako je bila jevrejskog porekla – iako krštena u protestantskoj crkvi – morala je 1939. da beži iz Rajha, da bi 1956. umrla u staračkom domu za siromašne u Njujorku.
I izložba u Porciji, i najnovija postavka Krausovih "Poslednjih dana čovečanstva", i intervjui sa istoričarima koji se objavljuju u austrijskoj štampi ove jeseni, nude jedan mračno iscrpljeni pogled na Prvi svetski rat.
Skoro da se može govoriti o tipu "religioznog" obrta u odnosu na višak energije kojim se u proleće pisalo o uvodu u rat. Više se ne razgovara o krivici, pre se oseća atmosfera dugog krvavog mrcvarenja koje je počelo s prvim hladnim danima 1914.
Tu je i vrlo često, ponekad fatalistički postavljeno pitanje – da li je Stari kontinent uopšte izvukao neke praktične pouke iz klizajućeg mehanizma Prvog svetskog rata.
