Izvor: Politika, 10.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Atentat na Petrarku
Podsetivši nas na razliku između večnog i prolaznog, univerzalnog i svakodnevnog, Don nam objašnjava da ljubav ne izaziva brodolome, poplave ni epidemije, te da je stoga ne treba grditi ni braniti
Egzaltirani čitalac engleske poezije kasne renesanse verovatno bi bez mnogo dvoumljenja Džona Dona proglasio najsenzualnijim pesnikom svetske književnosti – uprkos neretko ciničnom i rugalačkom tonu koji će ga svakako iznenaditi. Začetnik tzv. metafizičke škole nije prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je osporio renesansni ideal žene, nego možda tek poslednji – ali u nizu atentatora na Petrarku, Donu je pripala dužnost da petrarkističkim metaforama zada završni udarac.
Tako je ovaj pesnik i propovednik rođen osam godina posle Šekspira i učvrstio svoj paradoksalni položaj na mapi ljubavne lirike: Suncu se obratio rečima "dokona, stara budalo" jedino s namerom da dokaže superiornost ljubavi u odnosu na fizičke dimenzije i moralne imperative. Uspeo je da apsolutizuje važnost ljubavi, uveravajući nas racionalnom argumentacijom da je u korumpiranom svetu jedino ona nedodirljiva. Don se nikad ne bi kao Hamlet vajkao da je svet ogrezao u porok kao vrt u korov: on će grešnost sveta instrumentalizovati u krunski dokaz čistote telesne ljubavi.
Podsetivši nas na razliku između večnog i prolaznog, univerzalnog i svakodnevnog, Don nam objašnjava da ljubav ne izaziva brodolome, poplave ni epidemije, te da je stoga ne treba grditi ni braniti: pored nje slobodno mogu teći ratovi i parnice, ona se upravlja prema drugačijim zakonima i merama nego svet opsednut materijalnim blagostanjem, vlašću i uticajem. Ljubav je protivteža rđavoj beskonačnosti istorijskih komešanja. Onome koga je ljubav koštala diplomatske karijere i odvela čak do zatvora svakako treba verovati.
Don slavi metafiziku ljubavi koliko i neposrednost fizičkog dodira, upozorava na njenu zavodljivost i nestalnost. Proglašavajući sebe i svoju dragu za svece, pesnik priznaje da njihova ljubav možda neće dospeti u istorijske spise, ali da će "lep sobičak" naći u sonetima: s druge strane, potragu za ženom koja je i lepa i verna prepušta onima koji su spremni da putuju deset hiljada dana i noći i tek potom objave svoj neuspeh. Ipak, neuspeh potrage ne govori toliko o ženskoj prirodi koliko o svetu koji obeshrabruje vernost.
Da naglasi značaj ljubavi, Don će kao metaforu upotrebiti i geocentričnu koncepciju kosmosa: Sunce se okreće oko spavaće sobe, a zidovi koji opasuju ljubavnike opisuju i njegovu putanju. Sunce obavlja svoj posao grejući njih dvoje jer njih dvoje su ceo svet: on vladar, ona teritorija – ne zato da se uspostavi muška dominacija, već da se dokaže dominacija emocije. Emotivno i seksualno posedovanje ne idealizuje se, nego se naglašava njegova čistota: vulgarnost je negde drugde, u opsesiji politikom, vlašću i uticajem. Donova poezija nije toliko evokacija pesnikovog sveta koliko komentarisanje toga sveta i sporenje s njim. Njegove najlepše ljubavne pesme imaju strukturu disputa i besede, i formu izvođenja dokaza.
Tokom protekla četiri veka Don je i cenjen i čitan: u devetnaestom veku reaktualizovao ga je veliki engleski romantičar Koulridž, u dvadesetom T. S. Eliot. Odrednica "metafizička poezija" imala je isprva prizvuk ironije i nipodaštavanja, označavajući "neprirodnu" spregu nesličnih pojmova i ideja, da bi je sasvim nehotice popularizovao Semjuel Džonson, koji je Donovu poeziju nazvao "namernim zastranjivanjem od prirode u potrazi na nečim novim ili čudnim". Upravo dve banalne svakodnevne reči, novo i čudno, najbolja su slika nesvakidašnjeg pesničkog talenta.
Vladislava GORDIĆ PETKOVIĆ
[objavljeno: 10.02.2007.]
