Izvor: Politika, 21.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arhitektura igre
Završno veče petog Beogradskog festivala, Balet „Metapolis II”, u koreografiji belgijskog koreografa Frederika Flamana, Nacionalne kompanije iz Marseja
Interesovanje Frederika Flamana za spoj igre i novih tehnologija datira još od samih početaka njegove karijere, sedamdesetih godina prošlog veka. Kasnije je ovaj koreograf svom interdisciplinarnom pristupu koreografskom radu pridodao i interes za arhitekturu prostora, odnosno scene, pa je svoju saradnju na predstavama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << često vezivao za arhitekte.
To je slučaj i u predstavi Metapolis II za koju je scenografiju osmislila, u svetu poznata i priznata Zaha Hadid, arhitekta britansko-iračkog porekla.
Spoj igre i arhitektonskih intervencija na sceni savršeno je logičan i poželjan, arhitektura je takođe vrsta igre, raspored delova u prostoru, u kome građevine pulsiraju u ritmu ljudskog života i stapaju se sa njim. Zaha Hadid je Flamanov utopijski grad Metapolis, osmislila vrlo jednostavno ali efektno rasporedivši na sceni tri pokretna aluminijumska mosta, ispresecanih linija, koji deluju moderno i pomalo futuristički. Ova scenografija se u toku igre pomera, (zapravo, pomeraju je igrači što i nije najsjajnije rešenje), gradeći tako nove oblike i dajući sceni potrebnu dinamiku. Ples se priklanja ovim oštrim linijama, on takođe seče prostor i gradi najčešće dosta jednostavne geometrijske forme.
Flaman se u svojoj nameri da prikaže uzburkanu košnicu urbanog života koristi i video-snimcima projektovanim preko cele zadnje kulise. U početku su to jednostavne geometrijske video-animacije, onda animacije projektovane preko tela igrača, a kasnije snimci ulica i građevina. Međutim, osnovni problem predstave Metapolis II postaje jasan nakon prvih pola sata, a to je da je ovaj apstraktni ples pun stilski prilično zastarelih neoklasičnih elemenata i da nema nikakvog dramaturškog razvoja. Sled novih i novih ansambl formacija teče unedogled, šeme se smenjuju, igra je u svom vokabularu, ako se izuzmu video-efekti, prilično siromašna i monotona, a poenta koja je jasna od samog početka, ne uspeva do kraja da drži pažnju gledaoca.
Flaman nije u potpunosti iskoristio mogućnosti scenografije, Zaha Hadid je na mostovima ostavila otvore kroz koje igrači prolaze pa se to moglo malo inventivnije koristiti u igri. Takođe, on nepotrebno koristi patike na prste u potrebi da plesne forme budu još oštrije, ali time ne postiže potreban efekat. Već je sve dovoljno dehumanizovano – igrači liče na neke urbane ratnike, pomalo nalik likovima iz video-igara, pa je zapravo Flaman, u potrebi da prikaže svet bez ikakvih emocija – hladan i otuđen, napravio hladnu i otuđenu predstavu – predstavu koja, i pored tehnički sasvim solidne, vrlo uvežbane igre francuskih igrača, nije mogla da postigne neki katarzični efekat.
Ali, bez obzira što poslednja predstava na festivalu nije bila na kreativnoj visini najvećeg broja selektovanih ostvarenja, ovogodišnji Beogradski festival igre, po ujednačenosti u visokom kvalitetu predstava svakako je najbolji do sada. Ugostivši neke od najboljih svetskih kompanija za prethodnih pet godina, Festival igre je uspeo da izraste u najvažniji plesni događaj u regionu, ali i da izgradi svoj identitet – nakon stilskih kolebanja pretegla je strategija da na njemu vidimo manje klasičnih a više novih, originalnih, umetnički provokativnih dela.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 22/04/2008]
