Izvor: Southeast European Times, 28.Jun.2011, 00:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Arapsko proleće dovelo do pomešanih poruka u Ankari

Turska se bori da razvije koherentnu politiku kao reakciju na revolucije koje su zahvatile region.

27/06/2011

Eron Stajn za Southeast European Times iz Istanbula – 27.6.2011.

Turska je u početkku dočekala Arapsko proleće raširenih ruku. Za vreme uličnih protesta u Tunisu, koji su doveli do odlaska višegodišnjeg lidera Zine El Abidine Ben Alija, poruka koja je dolazila iz Ankare bila je nedvosmisleno na strani promena.

Ali, dok su se revolucije >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << širile na zemlje od većeg geopolitičkog značaja – a posebno Libiju i Siriju -- ton i karakter reakcije su se promenili.

„Tunis je daleko, imao je dobre odnose, ali nije bio ni blizu središta turske spoljne politike, tako da je Ankara bila zadovoljna što se to dešava“, kaže za SETimes Vilijam Hejl, profesor emeritus sa SOAS-a.

Kada je počela da se odvija revolucija u Egiptu, premijert Redžep Tajip Erdogan postao je prvi svetski lider koji je pozvao bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka da podnese ostavku -- što je odluka koja je bila olakšana činjenicom da je odnos vladajuće AKP sa Mubarakom „bio hladan“, rekao je ekspert za Bliski istok dr. Eliot Hentov.

Međutim, Erdogan je odbio da učini isto na početku pobune u Libiji, a otišao je toliko daleko da je da je pretio da će sprečiti NATO da interveniše i uvede Rezoluciju 1973 Saveta bezbednosti UN.

S obzirom da je ulagala u libijski režim i ekonomski i politički, Turska se našla između svoje spoljnopolitičke retorike i međunarodnog gneva zbog zlonamernih odmazdi pukovnika Muamera Gadafija.

„Turska je u počeku želela da proba da zadrži i očuva svoje veze sa Gadafijem, uglavnom iz ekonomskih razloga, ali je na kraju morala da promeni priču u ovom slučaju”, kaže Hejl.

Kada je nasilje izmaklo kontroli, Turska nije imala drugog izbora nego da se izjasni protiv libijskog režima. Prema Hentovu, „Turska nije u poziciji da brani tiraniju. Kod turskog javnog mnjenja postoji osećaj da ne možete da stajete na stranu tiranije, koji je našao put do njene spoljne politike.“

Susedna Sirija predstavlja do sada možda najveću nedoumicu. Turska se uzdržala od toga da pozove sirijskog predsednika Bašara Al Asada da podnese ostavku i samo je pozvala režim da sprovede reforme i tranziciju u višestranačku demokratiju.

Turski predsednik Abdulah Gul je, u intervjuu datom novinarima, podstakao Al Asada da pretvori „sistem u višestranački“, u kojem će „sve biti organizovano u skladu sa voljom sirijskog naroda“.

Al Asad je, međutim, pokazao da nije raspoložen za sprovođenje bilo kakvih stvarnih promena. Dok on pušta svoju vojsku da guši pobunu, Ankara će možda doći do zaključka da nema drugi izbor nego da zauzme oštriji stav. Ako Sirija uđe u okršaje i počne da podseća na putanju Libije, Turska rizikuje da dobije „otpadničku državu, sa kojom je imala ljubavnu vezu, u neposrednom susedstvu“, Hentov.

Nastavak previranja u Siriji mogao bi da dovede do slivanja sve većeg broja izbeglica u Tursku, što predstavlja ozbiljan bezbednosni problem.

„Pogibije i izbeglice primorali su [Ankaru] da pojača retoriku. Asad je pokazao da je za sve ili ništa“, kaže Hentov. „Kada dođe do situacije ‘sve ili ništa’, Ankara će morati na kraju da stane na stranu tog ‘ništa’.“

Međutim, prekid odnosa sa Al Asadovim režimom donosi svoje rizike, a posebno ako sirijski lider nastavi da se održava na vlasti. Ako Sirija izgubi podršku Turske, onda, osim Irana, nema regionalnih saveznika kojima može da se obrati za podršku.

„Ako Asad ostane pri svome, odakle će vući snagu? Ona neće doći od njegovih suseda u regionu“, kaže Hentov. Generalno gledano, Erdogan i njegova vlada zalagali su se za regionalnu stabilnost, nadajući se da će se reforme sprovoditi postepeno i bez turbulencija.

Događaji, su, međutim, takav pristup učinili zastarelim.

„Turska se suočila sa velikom zagonetkom, jer se njena strategija oslanjala na stalnost arapskih režima“, kaže Hentov. Insistiranje na političkim reformama koje traže arapski demonstranti predstavlja izazov za AKP, s obzirom na njeno preferiranje reformi „od vrha ka dnu“, dodaje on.

Nastavak na Southeast European Times...