Izvor: Politika, 30.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apstinenti i na sudu
Koliko je institut obaveznog glasanja ojačao izborne sisteme i kakve su novčane kazne za birače koji ne ispune svoje obaveze?
Naizgled oštra kaznena politika u praksi izgleda sasvim drugačije – prosečno manje od jednog procenta birača plati kaznu ili prolazi kroz sudski postupak. Tako, na primer, posle federalnih izbora 1993. godine Australijski izborni savet razmotrio je 490.230 slučajeva neglasanja. Kazne od 20 australijskih dolara naplaćene su od 23.230 birača, odnosno od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 4,7 odsto od broja koji nisu izašli na birališta. Ostali su dali objašnjenja koja su se smatrala validnim, a 4.412 birača ili 0,9 procenata od svih onih koji nisu glasali, završili su na sudu. Ne postoje podaci da li su im izrečene kazne ili su izborni organi izgubili spor. Slični rezultati ponovljeni su i na izborima 1996. godine i u narednim izbornim ciklusima.
Razlog za zadržavanje obaveznog glasanja, istraživači danas pre vide u interesu dominantnih političkih partija, koje na taj način obezbeđuju podršku birača bez truda da podstaknu njihovu mobilizaciju. Partije ne troše svoje resurse na mobilizaciju nego na ubeđivanje biračkog tela da prihvati njihov politički program. To je doprinelo stabilnosti partijskog sistema, stabilnosti članstva i jačanju partijske identifikacije. Povratno, to je obezbeđivalo dominantnu ulogu tim partijama u zakonodavnim telima, što je samo dodatno učvrstilo stabilnost partijskog sistema. Obavezno glasanje je, međutim, proizvelo i negativne efekte. Porastao je broj nevažećih glasova, naročito u ranijim izjašnjavanjima za Senat. Danas je broj nevažećih glasačkih listića u Australiji čak i nešto manji nego u drugim zemljama: u izborima za Dom predstavnika, 1996. godine, bilo je 3,2 odsto nevažećih glasova, za razliku od izbora za donji dom, npr. u Italiji (7,8 odsto), Belgiji (7,5), i Luksemburgu (6,6) i nešto više nego u Grčkoj (dva procenta).
Slab odziv birača odavno je problem skoro svih demokratija. Ipak, SAD su u tom pogledu poseban slučaj, što se smatra "loše po zdravlje američke demokratije". Da bi se navedeni problem rešio, predsednik Američke asocijacije političkih nauka Aren Lajphart se 1996. godine zalagao za uvođenje obaveznog glasanja u američki izborni sistem.
U nizu postkomunističkih država, takođe, je registrovan pad izlaznosti građana na izbore. Generalno posmatrano, apstinencija je u porastu u odnosu na izbore u komunističkom periodu, a zatim i u odnosu na prve demokratske i, po pravilu konstitutivne izbore. Iz tabele koju objavljujemo jasno se vidi trend apstinencije u postkomunističkim državama i državama bivše SFRJ. Uzroci slabe izlaznosti su specifični, ali i zajednički: tranzicioni problemi, pad poverenja u političke partije i njihove lidere, stav da se izborima malo toga može promeniti, politička apatija itd.
Nijedna postkomunistička država nije u izbornom pravu propisivala obavezno glasanje. Nekompetentni izbori u komunističkom periodu imali su političko-ritualni karakter iskazivanja monolitnosti komunističkih partija i njihove prihvaćenosti u narodu. Glasanje je tretirano ne samo kao pravo nego i kao građanska dužnost. Više zbog ove druge komponente i pretpostavljenog straha od mogućih posledica, iako formalno-pravno nije bilo sankcija, izlaznost birača bila je enormno visoka. Reklo bi se da je "socijalna norma" delovala i bez zakonskih sankcija. Međutim, konstituisanjem demokratskih sistema, otklanjanjem uzroka straha zbog mogućih sankcija, "socijalna norma" nije nastavila da deluje. Ono što su radili iz straha od pretpostavljenih sankcija – masovno izlazili na biračka mesta, iako nisu imali mogućnost stvarnog biranja, nego su vršili aklamaciju najčešće jednog kandidata – građani nisu nastavili, iako su sada dobili stvarnu mogućnost da glasanjem biraju između više političkih opcija, partija i kandidata.
I postkomunističke države imaju efikasan instrument za smanjivanje apstinencije – obavezno glasanje. Neke od njih su ga u izbornoj istoriji i koristile. Da li ga treba preporučiti kao univerzalni "lek" protiv apstinencije? Izborni sistemi su uvek proizvod odmeravanja partijskih moći u konkretnom društvu, njihovih procena (ne)očekivanih koristi za maksimalizaciju glasova i mandata od obaveznog glasanja. Tome treba dodati i kulturološke, političke, tehničke i niz drugih faktora i pretpostavljene efekte i dileme da li apstinenciju sankcionisati ili ne; ako treba, kakvim sankcijama i kako ih izvršiti u društvima u kojima npr. imaju zakon o zabrani pušenja na javnim mestima, ali se ne poštuje. Spektar dilema je veliki.
One su na našem primeru, bar za sada, rešene. Naime, usamljene ideje o uvođenju obaveznog glasanja u naše izborno pravo, plasirane iz kruga Političkog saveta Demokratske stranke, brzo su zaboravljene kada su anketirani građani koji neće da izlaze na birališta izjavili da to ne bi učinili ni pod pretnjom sankcijama.
Profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Milan Jovanović
[objavljeno: 30.11.2006.]
