Izvor: Politika, 03.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apoteoza
Poslednji dan 2006. godine obeležile su vesti o nedoličnom vešanju Sadama Huseina, diktatora i ubice koji, na kraju, niti je posedovao, niti je pravio atomsko oružje zbog kog se anglo-američka koalicija, tobože, odlučila da izvrši invaziju na njegovu zemlju. Ni Irak ni svet nisu posle Sadamovog rušenja – kao ni posle Sadamovog vešanja – postali bezbednija mesta.
Poslednji dani 2007. godine bili su u znaku vesti o atentatu na Benazir Buto, opozicione političarke i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bivše premijerke Pakistana, čija je nasilna smrt ulila strah u kosti i najciničnijim svetskim liderima i ekspertima. Buto je, ako je verovati predstavi koja je o njoj stvorena u zapadnoj javnosti, bila poslednja nada za demokratiju u velikoj islamskoj zemlji koja poseduje zastrašujući atomski arsenal, a sada je gurnuta na ivicu haosa i građanskog rata.
Razumemo li vezu između dva događaja s kraja dve godine koje su ostale iza nas? Ili, još važnije, kako su ih povezali oni koji u ovom svetu drže najjače karte i imaju moć da utiču na ono što će biti? Od njihovih procena, u krajnjoj liniji, zavise i tokovi naših života.
Nemamo mnogo razloga za optimizam. Apoteoza Benazir Buto u mučenicu zabašurila je mnoge detalje iz njene političke karijere (feudalna zemljovlasnica pod čijom upravom je Pakistan postao jedna od tri najkorumpiranije zemlje sveta i čijeg je podmitljivog muža zasluženo pratio nadimak Gospodin Deset Posto, dok su iz nacionalne kase nestajale milijarde dolara), a prednost su dobili: njen izvrsni engleski akcenat (imala je englesku guvernantu i školovala se na Harvardu i Oksfordu, ali je zato daleko slabije govorila lokalne jezike, urdu i sindi); njena prisnost s medijskim i političkim liderima Amerike i Evrope (samo u prvoj polovini 2007. godine, pre nego što se u oktobru vratila u Pakistan, potrošila je 250.000 dolara na usluge američke firme za odnose s javnošću, kojoj je plaćala da joj ugovara susrete s predstavnicima američke administracije i članovima Kongresa); njena "kenedijevski nesrećna" porodica (oca je obesila vojna diktatura, ali njena vlastita porodica tvrdi da se njen muž pobrinuo da njen stariji brat, kao potencijalni politički rival, strada pod misterioznim okolnostima); njeni elokventni članci u "Vašington postu" o prednostima zapadne demokratije nad vladavinom islamista...
Jedan poznanik objasnio je njenu američku podršku time što je Benazir "oduvek bolje razumela Vašington nego što je Vašington razumeo nju". Kao premijerka je podržala talibane u Avganistanu, a kod kuće nije učinila bog zna šta da popravi položaj siromašnih i žena. Islamistima nije bilo teško da nju, i društveni sloj iz kog je ponikla, predstave kao bogate, bezdušne i korumpirane i da osvoje siromašne mase.
Benazir Buto bila je samo jedan u nizu političara koje je Zapad voleo više nego što su ih voleli njihovi sunarodnici (neko je ovih dana njenom imenu na tom spisku dodao Mihaila Gorbačova, pokojnog iranskog šaha i Anvara el Sadata). Njena je smrt tragična, ali nerazumevanje onog što se desilo u Pakistanu moglo bi da preraste u tragediju godine koja je pred nama.
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: 03/01/2008]
