Izvor: Politika, 21.Maj.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apel Ministarstvu prosvete povodom upisa predškolaca u prvi razred
Kao neko ko je doktorirao na dečjoj književnosti i pozorištu, kao urednik izdanja za predškolski uzrast, a pre svega kao majka jednog predškolca, pitam se zašto predškolci (i njihovi roditelji) nemaju nikakva prava prilikom upisa u osnovnu školu? (Deca koja se upisuju u srednje škole imaju pravo na spisak želja.)
Ne možete da tražite da dete u razredu bude sa određenim drugom ili drugaricom iz vrtića; niti kao roditelji možete da uobličite dečju želju u zahtev da cela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grupa dece iz vrtića nastavi da zajedno pohađa osnovnu školu. Nemate pravo ni da sugerišete izbor učiteljice.
Moj sin je već četiri godine u vrtiću sa istom grupom dece, koja ne samo da su, zahvaljujući predanim vaspitačicama, usvojila potrebna predškolska znanja i razvila značajan nivo kreativnosti, već su izgradila i veliko drugarstvo. Deca se druže i nakon vrtića. Međusobno se vole i raduju jedni drugima. Skoro da bi se već moglo govoriti o postojanim prijateljstvima. I šta bi bilo prirodnije no da ta lepota i taj nastali kvalitet zajedništva i uzajamne topline i bliskosti – nastavi da se neguje i u daljem školovanju? Vaspitačice tvrde da je u pitanju izuzetno kvalitetna grupa. Međutim, neko je smislio da grupe iz vrtića treba razbijati u školi i to za dobrobit dece!
Testiranje dece prilikom polaska u osnovnu školu, takoreći, isključivo služi da bi se napravila ujednačena odeljenja. Smatra se da će bolji đaci uticati pozitivno na one lošije. U ovom „uravnilovka” razmišljanju (tako poznatom iz prethodnih decenija), gde je prosečnost neminovno ishodište, uvek se zaboravlja da lošiji đaci koče one bolje i da je šteta, u ovakvom pristupu, mnogo veća od koristi. Krajnje je vreme da se kritički preispitaju ovi ustaljeni pristupi, kao i da konačno počnemo da negujemo izuzetnost. Jer, kaže jedan mudrac: „Ono na šta obraćaš pažnju – to raste”. A bez natprosečnihi izuzetnih nema istinskog prosvetnog i društvenog napretka.
Sadašnji površni pristup predškolcima negira njihov emotivni život, odiše stavom da su oni tabule raze, da nemaju misli, želje, osećanja?! Kao i da njihovi roditelji baš ni najmanje ne znaju šta je dobro za njihovu decu! Zar drugarstvo nije najlepša vrednost detinjstva? Zar o tome ne pevaju toliki pesnici? Zar to nije ono što se pamti? Zar sabornost i zajedništvo nije najveća tekovina pravoslavlja, suština naše tradicije? Zašto smo uopšte uvodili veronauku u škole, ako nam to nije jasno?! U razvijenom svetu firme plaćaju psiholozima da rade sa zaposlenima kako bi od njih stvorili što bliskije zajednice, jer je uočeno da takva preduzeća bolje posluju. Zar deca koja su u vrtiću uspela da stvore istinsku zajednicu drugarstva ne bi bolje učila zajedno u osnovnoj školi? Zajedno smo pametniji nego kada smo sami, a posebno kada smo u zajednici bliskih i dragih bića. Takva zajednica u sebi ima nečeg posebnog, usuđujem se da kažem i nečeg svetog. Ko ima pravo da se ovako grubo oglušuje o dečja prava, dečje želje i osećanja?!
Zar za decu već nije ogromna promena prelazak iz vrtića u osnovnu školu? Zar se oni tamo kao najmlađi, lišeni svojih drugova, neće osećati još mnogo nesigurnije i usamljenije? I koliko će im opet godina biti potrebno da izgrade novi kvalitet bliskosti, prijateljstva i ljubavi?!
Ljubav, prijateljstvo, drugarstvo – nisu nešto što nastaje preko noći. Kao sve veliko i vredno oni se stvaraju kroz vreme i događaje. Time što razbijamo predškolske grupe u prvom razredu, predškolce vraćamo unazad. Poništavamo najlepšu i najvredniju tekovinu njihovog predškolskog obrazovanja, njihovo najveće postignuće – drugarstvo i šaljemo im poruku da ono ne samo da nije važno već i da ga treba uništiti! A posle se čudimo zašto su nam deca u školi nezainteresovana, agresivna i otuđena.
Što su deca mlađeg uzrasta – to su osetljivija i kod njih pogrešni pristupi i odluke imaju dalekosežnije posledice. I upravo zato najmlađi zaslužuju najdublju pažnju i promišljanje. Molim Ministarstvo prosvete da se hitno najozbiljnije udubi u ovaj problem i pokaže neophodno razumevanje, ljubav i poštovanje za predškolce.
Književnica i urednik u Zavodu za udžbenike
Nevena Vitošević Ćeklić
objavljeno: 21.05.2013.
