Izvor: Nezavisne Novine, 10.Maj.2018, 08:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Anica Dobra za "Nezavisne": Treba da odlazimo, kružimo, ali i da se vratimo

Kad sam bila mlada mislila sam da je sve moguće, a sada znam da jeste, riječi su Anice Dobre koja je nakon više decenija bogate i uspješne glumačke karijere prvi put gostovala u Banjaluci, i to izuzetno lijepim povodom.

Na velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske, naime, u utorak veče izveden je komad Dušana Kovačevića "Hipnoza jedne ljubavi", a Anica Dobra, zajedno sa kolegama iz Zvezdara teatra Ljubomirom Bandovićem, Draganom Petrovićem Peletom, Urošem Jakovljevićem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << Ivanom Mihajlovićem i kćerkom Minom Softić koja je mijenjala Ninu Janković, igrala je za banjalučke porodilje, odnosno obnovu sanitarnih prostorija Klinike za ginekologiju i akušerstvo UKC RS.

Istim povodom i na istom mjestu ova predstava trebalo je da bude izvedena i sinoć, a organizator ova dva izvođenja jeste Udruženje građana "Misli dobro", iz kojeg ističu da akcija pomoći Kliničkom centru još traje, te da im je zadovoljstvo što su se u istu uključili velikani srpskog glumišta i to komadom koji, između ostalog, govori o odlasku mladih s ovih prostora i nestajanju našeg naroda. Koliko je, pak, bilo zadovoljstvo tim glumcima odazvati se na ovaj poziv, kao i o samoj predstavi i karijeri, Anica Dobra pričala je za "Nezavisne".

NN: Ovdje ste jednim lijepim, humanim i humanitarnim povodom. Koliko je zadovoljstvo igrati za banjalučke porodilje i da li je čovjek zaista bogat, kako to naš narod kaže, onoliko koliko daruje drugima?

Dobra: Dobro ste rekli - humanitarno i humano. I hvala ovim ljudima što su nas pozvali da nas podsete da mi zapravo jesmo tu na sceni da uvek nešto delimo, pa sad nije bitno, neki put delimo emocije, neki put su to karte, a neki put su to, evo, ovakve manifestacije. Mogu da vam kažem da se cela ekipa, kada smo saznali koji je razlog našeg dolaska u Banjaluku, podsetila kako je današnji čovek okrenut sebi i kako ga samo nešto malo i sitno može podstaknuti da ode u drugom pravcu. Vi vidite da ja večeras nosim bedž na kojem piše "Misli dobro" i zaista sam srećna i ponosna što sam deo celog ovog događaja i još ću jednom da kažem: živele porodilje, živele trudnice, živele žene! Ako išta još mogu da doprinesem, onda mi je ovo veče osvestilo tu mogućnost da je upravo sve moguće.

NN: Iza Vas je već dosta izvođenja "Hipnoze jedne ljubavi", međutim koji segment Vas je privukao da prihvatite ovu ulogu, onaj basnoviti i bajkoviti ili onaj koji govori o problemu zatvaranja škola, mortalitetu, odlasku mladih?

Dobra: Nismo znali u početku da će biti bajkovito, basnovito. Mogu da kažem da je prvi momenat bio taj što me Duško Kovačević lično pozvao telefonom i ponudio mi ulogu. Ja kao glumac samo mogu na to da pristanem i da kažem "hvala". Tek naknadno, nakon par meseci dobila sam tekst i pročitala. To je bila prva nit. Druga nit je bila kad smo imali prvu čitajuću probu i kad sam čula i druge glumce šta i kako govore i onda je to počelo da raste. Duško Kovačević je izvor toga, živa legenda, ne samo što anticipira stvari koje će se desiti za deset ili dvadeset godina i koje nam se sada dešavaju jer ih on vidi, već i što mu rečenice postaju žive. Vi ste rekli da imamo puno igranja, dakle posle ovoliko igranja svaka predstava je nova. Uvek se desi nešto novo. Uvek nešto novo otkrijemo i to se dogodilo i danas. E, to je Duško! Kod Duška čovek može samo da oseća privilegiju što ga je on pozvao da radi, a onda je na njemu da kopa duboko i da otkriva razne nivoe. Evo, sad mi slučajno pade na pamet - obratite pažnju da se u mnogim Duškovim komadima pojavljuje Vasa, Vasilije ili Bata. Mi stalno govorimo u ovoj predstavi o nekom Bati koji je otišao negde daleko. Setite se Bate Stojkovića. Ja sam se sad dotakla imena, ali ova predstava ima mnogo raznih nivoa.

NN: Jedan od nivoa je i onaj koji govori o odlasku mladih na Zapad. Mi kao društvo ne možemo to spriječiti, međutim kako možemo ublažiti tu pojavu ili eventualno nagovoriti one koji su otišli da se vrate?

Dobra: Pozorište nije tu da rešava probleme, već da ukazuje na njih, a Dušan se bavi tom temom mnogo godina unazad. Zahvaljujući njemu mi imamo tekst koji ukazuje na problem kroz nekakvu duhovitu priču, što nam pomaže da se prepoznamo u svemu tome, što nam pomaže da bolje svarimo taj problem i da se na kraju krajeva suočimo s njim. Ja se lično ne oslanjam na sistem uopšte, oslanjam se isključivo na samu sebe i smatram da svako od nas ukoliko bi pošao od sebe da bi se tokom vremena razni problemi na taj način rešili. Bez uticaja spolja! Dakle, ništa ne ide od spolja ka unutra, već obrnuto. Kada bismo znali rešenje ovog problema mi ne bismo bili ovde i ja ne bih bila glumica, nego nešto drugo. Međutim, ono što mi možemo da uradimo jeste da svaku predstavu odigramo kao da nam je prva i poslednja i da podstaknemo nekoga da o tome razmišlja i da se on za pet godina, recimo, kad bude o nečemu odlučivao, priseti osećanja koje je imao kad je gledao predstavu.

NN: Igrate i u "Korešpodenciji", komadu rađenom po romanu "Zlatno runo" Borislava Pekića i u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza...

Dobra: Moram samo da Vas prekinem i da kažem, kada je Mihić to dramatizovao, njegov asistent je bio Duško Kovačević, tako da se nekako krug zatvara i s time što će predstava "Korešpodencija" biti u Banjaluci na predstojećem Teatar festu.

NN: Baš sam Vas to htio pitati - koliko nam danas fali imena kao što su Pekić, Mihiz, Kovačević, pogotovo među mlađim dramskim piscima?

Dobra: Ja bih rekla da postoje i kvalitetni mlađi dramski pisci. Pošto sam član Ateljea 212, znam da tamo naš upravnik Branimir Brstina daje uvek šansu mladim ljudima, kako mladim piscima, tako i mladim rediteljima. I oni su zaista vrlo kvalitetni, ali opet s druge strane postoji razlog i nije slučajno zašto se vraćamo Dušku Kovačeviću i recimo 'Urnebesnoj tragediji' posle skoro 30 godina, zašto se vraćamo Pekiću i "Korešpodenciji". Prvo zato što su ti tekstovi i dalje aktuelni, drugo zato što može da se prikaže novo viđenje iste te priče, a svi već znamo da se istorija ponavlja i da su situacije uvek iste, samo su ljudi drugačiji.

NN: Za mnoge filmove u kojima ste igrali prije tridesetak godina kao što su "Već viđeno", "Kako je propao rokenrol", "Crni bombarder" se takođe može reći da su aktuelni i danas...

Dobra: Vrlo sam srećna ako neki film koji smo radili pre 20 ili 30 godina danas bude opet aktuelan. Onda je to znak da on još živi, da još radi i da nije bio za jedan dan, nego je možda bio za sva vremena i to mi je mnogo draže.

NN: Da li ste tada imali osjećaj da radite nešto za sva vremena ili ste čisto bili na visini zadatka?

Dobra: Nije tu samo u pitanju visina zadatka, nego kad razmišljam o tim filmovima, to je jednostavno bio trenutak u kojem je čovek dao sve od sebe i slušao svoju intuiciju. Ono što se snima nije uvek samo ono što je napisano i nije uvek samo ono što se probalo, nego tu uvek ima i delić nečega što se desi tog trenutka. Na glumcu je da li će da posluša to svoje ili neće, i uvek treba probati i poslušati sebe. Eto, po tome pamtim te filmove - što sam prosto bila jako mlada glumica, a imala sam toliko drskosti i bezobrazluka da slušam u nekim stvarima sebe i znam vrlo dobro da je to ušlo u film i prošlo odlično.

NN: Koliko pratite rad kolega iz Republike Srpske i da li ste zadovoljni boravkom u Banjaluci?

Dobra: Nažalost, koliko god to čudno zvučalo, ja sam prvi put u Banjaluci. I danas sam iskoristila dan da se prošetam i vrlo pažljivo sam pogledala sve plakate predstava Narodnog pozorišta Republike Srpske, vrlo pažljivo sam pogledala sve garderobe i smatram da bi trebalo mnogo više da se razmenjujemo i da idemo jedni kod drugih. To je bilo normalno u vreme kad sam ja studirala. Znam čitave generacije glumaca iz bivše Jugoslavije koje su pola studija provele na točkovima i u razmeni. Evo, vraćamo se sad na temu odlaska. Dakle, treba da odlazimo, kružimo, ali da se na kraju vraćamo i to bi bilo idealno.

Nastavak na Nezavisne Novine...