Izvor: Danas, 10.Sep.2014, 22:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Angelin balkanski gambit
„Balkanski samit“ u Berlinu izazvao je značajnu pažnju ne samo u zemljama učesnicama već i šire u Evropi. Tema ostaje i dalje aktuelna, posebno sa aspekta ciljeva njenog organizatora i efekta mera koje bude preduzimao prema regionu Zapadnog Balkana.
Tek predstoji ozbiljna analiza šta ko dobija, a šta gubi u ovom „Angelinom gambitu“.
Nešto nisam primetio da se balkanskim liderima zažario obraz od Angelinog „šamara“ da
Berlin, sutra Beč, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << a „šlepovaće se“ i bezidejni Pariz, a ne neka od prestonica Balkana, organizuje takav samit. A trebalo je. „Višegradskoj grupi“ (Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka ) još 1991. godine, nije bila potrebna ni majka ni maćeha. Organizovali su se sami, pokazali zajedništvo, unapredili saradnju i prema EU nastupali jedinstveno.
Stiče se utisak da je Berlinska konferencija organizovana na brzinu, bez ozbiljnih priprema u zemljama učesnicama, a još manje od strane organizatora, pa se ni konkretniji rezultati nisu mogli očekivati. „Balkanci“ su očekivali makar malo, a
Berlin, kada su pare i projekti u pitanju, ponudio još manje. Bio je to prevashodno politički skup. Važan je bio tajming i ko će pre staviti Balkan pod svoj patronat, i to svakako ne dozvoliti Rusiji.
Sa ozbiljnim zaoštravanjem odnosa SAD, EU i Rusije zbog krize u Ukrajini, Balkan postaje strateški značajan region. Srbija, kao ključna zemlja regiona, po zamisli moćnika, treba da promeni svest o svom identitetu, da prihvati strane želje kao svoje i da zaboravi na svog tradicionalnog saveznika, Rusiju. A tu su još Priština, Banjaluka i Novi Pazar, gde Srbija treba ponešto još da „isporuči“.
Bezbednost Rusije i posebno njen uticaj u međunarodnim odnosima brani se i izgrađuje ne samo u Ukrajini i na njenim zapadnim granicama, već i na Balkanu. Neootomanske ambicije Turske, za angažovanije prisustvo na Balkanu, kroz ojačale pozicije dvojca Erdogan-Davutoglu, u uslovima „privilegovanog partnerstva“ sa EU, tek će početi da dobijaju konkretne forme i aktivnosti. EU, sa prijemom Hrvatske, uz već poznati „zamor“ od proširenja, okreće se sopstvenim problemima, a eventualno novim članicama obećava maglovitu „evropsku perspektivu“. SAD kao da je u defanzivi, ali samo prividno. Tu je „Bondstil“, a mnogo im smeta i srpsko-ruska humanitarna baza za vanredne situacije u Nišu.
U toj šahovskoj igri na
Balkanu, Berlin je zaigrao „damin gambit“, sa prvim uspešnim potezom. Velikim ratom srušena je Austrougarska monarhija, a šta bi moglo da bude na pomolu, sto godina kasnije, kada je Balkan u pitanju, ostaje da se vidi. No, još za dugo ostaje „Balkan“, sa svim svojim osobinama, a njegovi lideri kao „rogovi u vreći“. Inostrani faktor, zna se, onaj zapadni, počev od razbijanja SFRJ, preko albansko bugarskih interesa u Makedoniji, zatim sklepane Dejtonske BiH, pa do oružane agresije i otimanja KiM od Srbije, još je više „balkanizovao“ Balkan, tako i toliko da još ništa nije rešeno, čak ni granice.
Stvaranjem nekakvog „balkanskog zajedništva“, po zamisli Berlina, uz neskriveni interes Beča, pitanje prijema zemalja ovog regiona u EU se „nacionalizuje“, pri čemu zemlje članice, a posebno Bundestag, dobijaju značajnu ulogu, značajniju od Brisela. Čuće se, uveren sam, i glas Hrvatske kada je Srbija u pitanju. Sve zemlje regiona strpane su u jedan koš, sa namerom da se sve zajedno, sa NATO-vskim Kosovom, jednog dana prime u nešto drugačije organizovanu EU. U takvom scenariju nema „guranja ispred“. Svi zajedno na startu, svi zajedno na cilju. Ako on uopšte bude dostižan.
Autor je ambasador u penziji
