Izvor: Večernje novosti, 19.Jun.2020, 15:31

Andrija Kuzmanović: Spadam u kategoriju onih ljudi koji dođu, izleče ceo grad i onda odem kući i umrem

Mislim da ljudi kod mene prepoznaju određenu ležernost života koju nosim. Imam svoju lakoću, dok sam, s druge strane, stalno na ivici da zaplačem Intervjui sa Andrijom Kuzmanovićem nisu retki, ali je malo onih koji se mogu nazvati ispovestima koje gotovo u potpunosti otkrivaju suštinu ovog glumca autentičnog habitusa. Nebrušena iskrenost, neusiljenost i srdačnost, a posebno izrazita emotivnost čine njegov portret kome gluma i život nanose boje, brazde i ožiljke >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << koje nosi ponosno i o njima otvoreno govori. Andrija ne bira reči, priča srcem, pa i kad opsuje to odjekne, jer isto ide iz srca. Tako i glumi. Uvek je direktan, glasan i nasmejan čak i kada od suza ne vidi sagovornika. Prestao je, kako kaže, da se stidi svojih osećanja i tako postao srećan čovek i glumac koji veruje u svoj dar. On je možda jedini koji će se na crvenom tepihu pojaviti u trenerci, ali i jedini koji će na njemu biti svoj zato što se ne stidi ni da ode u pozorište samo da bi poljubio scenu. „Senke nad Balkanom“ su otkrile i neke njegove lične senke, ali i razvejale one koje su mu smetale, otvarajući puteve za nova životna iskustva i ostvarenja u kojima ćemo ga gledati, o kojima govori ekskluzivno za Novosti Online. * Koliko ste i na koji način nadogradili svoj talenat kroz “Senke nad Balkanom”, i šta vam je ta serija, u umetničkom smislu, novo donela? Shvatio sam da sam sazreo u dovoljnoj meri da mogu, zajedno sa kolegama, da iznesem jednu tako veliku stvar i da budem stub ili kičma određenog projekta. Uvek se trkam sam sa sobom, pomeram sopstvene granice i mislim da su mi „Senke“, kao glumcu, dale jednu posebnu boju koju do tada nisam imao. * O kakvoj boji je reč i šta je najviše uticalo na njeno ispoljavanje? Pre svega boju tragičnosti u izrazu. Pogotovo u drugom delu serije, jer mi se mnogo toga poklopilo sa privatnim životom. Nikada neću zaboraviti snimanje scene u kojoj „sahranjujem“ Marka Nikolića, a tog dana moj tata umire na drugom kraju grada. Plakao sam kao kiša, kao da sam nešto predosetio. Marka sam mnogo voleo i kao glumca i kao čoveka, družili smo se i mnogo mi je pomogao u životu. On je isto bio prek tip, ali u suštini neizmerno nežan. Nisam razumeo zašto sam bio toliko emotivan u toj sceni, dok mi uveče nisu javili da je moj tata pao na ulici. Danas njih dvojica počivaju u istoj grobnici, uz Mišu Janketića, tako da su me te stvari razorile i prilično poremetile privatno. * Jeste li uspeli da prihvatite te životne neminovnosti i nastavite dalje? Uspeo sam da se izborim. Prošla godina mi je bila najnapornija ali i najuspešnija u dosadašnjoj karijeri. Dobio sam „Zoranov brk“ i mnoge nagrade o kojima sam maštao kao klinac, ali iskreno, nisam bio mnogo srećan. Kad sam ih doneo kući, ostavio sam ih i više nikada ih nisam pogledao, zato što sam shvatio da kad imaš sve u životu postaješ malo besan i juriš neke stvari kao što su nagrade, koje su od plastike, drveta ili stakla, a kada izgubiš nekog koga si voleo svim srcem, kao što je roditelj, spoznaš koliko su one, zapravo, nebitne. * Kako je uloga rasla, koliko je lik Stanka Pletikosića sazrevao i postajao sve bliži vama kao čoveku, pre svega u emotivnom smislu, a onda i karakterno? Svaki lik koji igram je deo mene, i ja vremenom postajem deo njega. Uvek gledam kako bih postupao da sam na njegovom mestu. Stanku sam dao mnogo svojih osobina i najmanje ustupaka pravio u odnosu na sebe kada je u pitanju kućna kultura koju pokušavam da negujem. Dragan Nikolić je uvek govorio da biti mangup i dripac nije isto. To je otprilike moja vodilja, ako govorimo i o onoj drugoj, uličnoj kulturi. Tu smo Stanko i ja slični, obazrivi prema drugom biću, jer je on, bez obzira na profesiju i sve što ona podrazumeva, pre svega čovek. Ali čovek koji je skrenuo s puta i zbog toga je kažnjen, pa hajde da pokušamo da ga vratimo na pravi put. S druge strane, svi mi lutamo, i u pogledu ljubavi i života i sreće, i on je nosio, u tom smislu, neki mrak koji sam uspeo da shvatim i izrazim, jer se i meni dešavao, dok nisam otkrio šta me, zapravo, čini srećnim. * Šta je, apropo zločina i kazne i tog mraka bilo najteže opravdati kod njega? Sto pedeset posto je opravdan u mojim očima, za sve. Stanko je zaista dobar i ispravan čovek koji je znao svoje mane, a kad znaš svoje mane ti radiš na njima ili bar gledaš da njima ne povređuješ ljude. Ne mogu da opravdam ubistvo, ali kad takvog čoveka, kome se desio životni poraz, razočaraš, dok on sve vreme sa tobom kuću gradi, a ti uporno stavljaš tikve pod temelje, onda shvataš tragičnost njegove sudbine. Imamo taj pogled u nebo, dok sedim u samici, na kraju drugog dela serije, koji je važan momenat jer neko može da smatra da je to pogled u Boga, neko da tražim mesto gde ću da stavim kaiš i da se obesim, a može da bude i preokret, u smislu to više nije to, sada ćemo drugačije. Namerno smo tu scenu ostavili nedorečenom, ako se desi nastavak serije, što bih iskreno voleo. * Čemu vas je naučio Dragan Bjelogrlić sa kojim usko sarađujete još od “Montevidea”, a da to jeste jedan od osnovnih putokaza u vašoj karijeri? Da uvek postoje dva puta - linija manjeg otpora i velika količina znoja. Shvatio sam da ako se ne preznojiš ne možeš ništa dobro da završiš i stvarno sam se posle „Senki“ u pogledu toga promenio. Naučio me je i da mogu skoro sve, da svakog trenutka moraš da budeš spreman i da nikoga ne zanima da li si imao loš dan, jer posao ne sme da trpi. I da ne možeš da budeš ni dobar glumac, ni dobar reditelj ako neke stvari nisi video i osetio na svojoj koži. Zato dozvoljavam životu da me puni iskustvom što je više moguće. * Poslednjih godina gledamo vas u snažnim, dramskim ulogama i vaša karijera se definitivno razvija u tom smeru. Šta je najviše iskristalisalo takav put? Mislim da ljudi kod mene prepoznaju određenu ležernost života koju nosim. Imam svoju lakoću, dok sam, s druge strane, stalno na ivici da zaplačem. Iskustvo mi je pomoglo da naučim da nosim sva svoja osećanja i više ničeg me nije sramota, što mi je mnogo važno. Dubina je u redu, ali nju nikada ne potenciraš. Miloš Petrović Trojpec, moj kum i klasić, naučio me je jednoj divnoj stvari, a to je da je blam subjektivno viđenje pojedinca. Blam ne postoji! Ako to shvatiš kao mlad glumac, kasnije ćeš biti otvoren prema svemu. Tokom prethodnih meseci, u izolaciji, ma koliko kontradiktorno zvučalo, ja sam se otvorio. Smirio sam se, odmorio, doneo neke odluke, video gde sam i šta sam. Pre nekoliko dana sam svratio u Beogradsko dramsko pozorište samo da bih otišao do scene da je vidim, da je pomirišem. Zaboravio sam miris, četiri meseca nisam bio tu. Želeo sam da je poljubim. I stvarno sam to uradio, jer se vezujem za ono što volim i što živim. Podigao sam roletne i pustio svetlo u mrak u kom sam bio. * Da li se kroz to, u stvari, ogleda proces vašeg ličnog i umetničkog sazrevanja? Tako je, to je upoznavanje sebe. Sa dvadeset sam mislio da sam upoznao ceo svet, sa dvadeset pet sam shvatio koliko sam bio glup što sam to pomislio, a sa trideset sam rekao: „Čekaj čoveče, pa toliko toga još uvek ne znaš.“ Danas, sa trideset šest, donekle sam upoznao sebe, ali to je samo jedan kvartal života. Dok god neka faza traje kod mene, ne kočim je, nego je pustim, da bih sutradan mogao da kažem: „To sam uradio, idemo dalje.“ I ne vraćaš se više na to. Da li je to odnos prema ženama, prema porocima, životu, greškama i uspesima, svejedno je. Hajde da završimo to! Hajde da se otrujemo od cigareta, ako ih već volimo. To je bukvalno kao kad te neko potopi u vodu, ti odeš do dna, uzmeš kamenčić, pa se odbiješ odozdo. Ako si na pola puta, stalno si u nekom previranju. Hajde da idemo dna, da iznesemo kamen gore i suočimo se sa tim, suočimo se sa samim sobom. * Da li sa tolikom emotivnom otvorenošću i u neku ruku ogoljavanjem svega što nosite u sebi pristupate i svojim ulogama? Ovaj intervju mi pravi retrospektivu u mislima i shvatam da uvek igram nesrećno srećne ljude. Recimo, pre nekoliko dana sam pošao na probu, nešto sam se zaplakao u kolima, ali bio sam srećan. Ne postoji konkretan razlog zbog kog sam plakao, nakupilo se svega, ali osećao sam se dobro. Idem na probu, lepo mi je da radim, oni će tamo da me izleče. Dolazim, pitaju me kolege šta mi je, zašto su mi krvave oči. Rekoh: „Plakao sam, ali nisam tužan.“ To je život. To je normalno. Ne stidim se, kao što sam rekao. I nisam nikoga od njih energetski uništio. Naprotiv. Radili smo, uživali, smejali se, sve je bilo super. * Ponekad delujete kao prek čovek kome je teško prići, koji je na svoju ruku, buntovan, neprilagođen. Ova priča razbija te predrasude. Šta izaziva toliku buru emocija i strasti u vama? Spadam u kategoriju onih ljudi koji dođu, izleče ceo grad i onda odem kući i umrem. Drugima sam rame za plakanje, ali niko ne mora to da traži od mene, jer osećam ljude. I lepo mi je kad nekog izlečim, jer sebe nikada ne možeš da zalečiš do kraja. Uvek postoje neke rane koje samo previjaš, a nikad ne zarastu. Staviš gaze i obloge i ideš dalje. Jako sam intuitivan i duboko osećam i doživljavam sve. Od četvrte godine sve pamtim i kada bi me neko pitao šta mi je najteže u životu, rekao bih da je to što se svega sećam. Mislim da ljudi previše očekuju, a malo daju. Ja na probu dolazim sa dva kofera osmeha, jer život može da se posmatra i kao dar i kao problem. Kako ga vodiš, tako ti je. I ne možeš da očekuješ da te ljudi vole ako ti ne voliš njih. Malo se gledamo u oči, malo vodimo računa o tome kako se osećaju drugi i samo mislimo na sebe, a to je velika greška. * Ostali ste, na jedan način, momak iz kraja. Čini se da vam nije problem da i posle najznačajnije premijere odete da sa drugovima popijete pivo u parku. Koliko vas to određuje i šta govori o vama? To je momenat kad ti ne želiš da izgubiš sebe. To ima i svoju cenu koju plaćaš, jer neko smatra da nisi dovoljno elegantan ili otmen, a ja mislim da su elegancija i otmenost u nama. Sećam se, otišao sam na dodelu nagrada koju su organizovale neke novine i na ulazu me pitaju da li sam pročitao dres kod. Rekoh: „Ne brinite, sve sam to poneo, samo sa unutrašnje strane.“ Prestali smo da ljude vrednujemo po tome šta nose u sebi, a ne kako izgledaju. Nikada neću biti deo toga. * Realno sagledavate sebe, svoj život i karijeru, bez mistifikacije i praznih priča za medije. Koliko je iskrenost osnov zadovoljstva kojim zračite? Isti put mi je, ne odričem ga se i mnogo mi je lepo, samo sam sada već dosta ćoškova upoznao, znam iz koje krivine bi moglo da se sleti i gde je klizavo. Možda sam uzeo neki jači auto za to putovanje, ili, ako sam šetao, sada vozim bicikl, već znam put i više ne istražujem toliko, ali mislim da je život ciklični krug. Ako danas ništa dobro nismo uradili, hajde sutra da probamo da pomerimo malo svet na bolje. Potpuno sam apolitičan i moja borba za to bolje sutra može da bude samo u tome da dajem primer da kad, recimo, čekam u banci, stojim u redu sa drugim ljudima. I kad me bankarka prepozna i pozove da dođem preko reda, kažem da ne mogu jer me je sramota. Jednostavno ne mogu, jer će sutra moja majka da čeka u tom redu, ili neka trudnica ili deka od osamdeset godina. I da se ne bavim ovim poslom tako bih postupao. To je moja borba, da pokažem da smo svi isti. Svako se bori na svoj način, ali samo nemoj da mi budeš licemeran. Kao vodiš neku borbu, a voziš auto od trideset hiljada evra. Ja vozim volvoa 2003. godište, mogu da kupim bolji, ali ne mogu da prođem pored deteta koje prosi i da okrenem glavu. Hajde da se iznivelišemo, biće nam mnogo lepše. Bolje ćemo se i čuti i videti. * Pomenuli ste sreću na početku ovog intervjua koji nam je otkrio da mnogo toga doživljavate na specifičan, svoj način. Da li je ista stvar i sa srećom? Na kraju dana, jesam srećan zato što sam ustao tog jutra, a time ne može svako da se pohvali. Onda slušam ljude koji kukaju kako nemaju Ajfon 25, nemaju najnovije patike, nemaju poršea. Ama, imaš život, čoveče! Uživaj u njemu! Što se pre otvorimo prema pravim vrednostima, živećemo lepše i što pre počnemo da gledamo jedni druge u oči biće bolje. Nisam otkrio toplu vodu, ima milion stvari koje mogu da nas rastuže ali i toliko onih koje nas obraduju. Verujem u ono da ne čuje zlo i Bože zdravlja, tako sam učen. Zdravlje imam, lepo radim, moji su dobro, uživam u glumi kao klinac kome je data šansa prvi put i to je moja radost života. * Najavljuju se veliki filmski i televizijski projekti. U kojima ćemo vas gledati? U planu je „Zelena čoja Montenegra“ Mome Kapora, u koprodukciji sa Crnom Gorom. Igram Pašu, glavnu ulogu. Snimaću film „Bilo jednom u Srbiji“ sa Slobodom Mićalović i Viktorom Savićem. Dobio sam ulogu u Bjelinom filmu o Tomi Zdravkoviću, a imam i jednu veliku seriju, sa odličnom ekipom glumaca, ali o tome još ne mogu da govorim. Što se pozorišta tiče, intenzivno pripremamo drugi deo predstave „Hotel 88“.

Nastavak na Večernje novosti...