Izvor: Nezavisne Novine, 16.Mar.2015, 22:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Anđelko Anušić: Putovanje prema sebi - najduži i najteži put

Banija je, kao i cela Srpska Krajina, i sve naše Krajine rasute po svetu, moj zavičaj u jeziku.

A od moje rodne kuće u Gradini, na Suvoj Međi, nema odavno ni traga, ni puhorne praščice, kao ni od mnogih drugih koji dele prognaničku sudbinu. Neki, nemački pedantni ljudi postarali su se dobro za to. Ali, srećom u nesreći, zavičaj se odavno preselio u moje knjige. Idem tamo, putujem svakoga dana i noći, iz retka u redak, reči u reč, u zavičajne daljine, i vraćam mu se sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << bliži sa darovima kojima me zadužio, duhovno sve bogatiji", rekao je za "Nezavisne novine" književnik Anđelko Anušić, čija će knjiga "Epitaf za neznane" biti predstavljena sutra na "Proletnjim Brankovim danima" u Novom Sadu.

NN: Nakon odlaska iz Zagreba 1990. godine skrasili ste se u Banjaluci. Prije nekoliko godina doselili ste u Novi Sad. Kako osjećate novu promjenu adrese?

ANUŠIĆ: Milovan Danojlić izrekao je, odnosno ispevao duboku ontološku zakonomernost čovekovog kretanja i stranstvovanja stihom "uvek se od nekoga i nečega bežati mora", ako sam, po sećanju, tačno citirao. Upravo u tom znamenu bio je i moj "odlazak" iz grada odakle su moji sunarodnici ređe i veoma retko "odlazili", pogotovo u vreme koje spominjete. Pa tako i te godine, ukoliko je već nisu pojeli domaći skakavci! Suštinski poimano, čovek, zapravo, nigde i nikuda ne odlazi (ukoliko svojom voljom to čini) - nego samo menja adrese. Prava putovanja i odlasci su oni prema unutra, prema sebi, koji su, paradoksalno, i najkraći i najduži i najteži.

NN: U izdanju "Brankovog kola" pojavila Vam se knjiga izabranih i novih pjesama "Epitaf za neznane" u izboru Đorđa Nešića. Zbirka je posvećena dvadesetoj godišnjici egzodusa srpskog naroda iz Krajine. Koliko je breme i odgovornost biti pjesnik i pripovjedač ovakvih tema?

ANUŠIĆ: Uvek je lagano i veselo pesnikovo i piščevo breme ukoliko je, srazmerno daru, pronašao svoju temu i izraz. Već po svojoj tematsko-motivskoj podlozi, po nadahnuću, formi, jeziku i molitvenom tonu izabrane pesme iz mojih, u minule dve i po decenije objavljenih zbirki po samoj promisli bile su, ako ovo nije greh reći i potpisati, već predodređene da ova knjiga ponese narečeni naslov. Uverio sam se u to lično koliko je pravi izdavački podvig "Brankovog kola" objaviti knjigu s ovom posvetom, u ovo vreme velike amnezije od koje se dobro a jalovo živi! Podvig koji i mene, kao autora, iznova, a rodosno, podvizava!

NN: U beogradskom "Službenom glasniku" pojaviće Vam se i knjiga pripovjedaka. Dvije knjige u Srbiji za relativno kratko vrijeme?

ANUŠIĆ: Da, izaći će zbirka pripovedaka "Pismo Petru Kočiću i još ponekome". Sa Kočićem se i o Kočiću uvek, u svako doba, a pogotovo danas može razgovarati i pisati. Voditi književni, ali i dijaloge druge vrste. Jer, ovaj pisac je živ (življi od nekih živućih!), bodar duh, plamteći stub samosvesnosti koji se opire i ne miri sa samoporicanjem i samootuđenjem. A baš je ono, bandoglavo samoporicanje, profitabilno izđikalo na sve strane!

NN: Šta mislite o književnoj sceni u Republici Srpskoj i ovogodišnjoj dodjeli nagrade Udruženja književnika RS, koja je u posljednje vrijeme bila u centru književne javnosti?

ANUŠIĆ: Ah, scena kao i svaka pejorativno poimana scena, danas i ovde! Gledao sam televizijsku emisiju o tome. Bilo bi dobro da su u tome razgovoru učestvovali i mladi pesnici i pripovedači i iz drugih delova Srpske. Imamo ih, odličnih. Takođe (ukoliko mi je dopušteno naknadno sufliranje iz ove daljine!), u toj emisiji trebalo je da bude mesta i za univerzitetske profesore srpske književnosti. I njih imamo, izvanrednih, kako u Banjaluci, tako i u Istočnom Sarajevu. Podrazumevala se tu i stolica za nekog kompetentnog iz Ministarstva kulture! Jer, književnost i umetnost uopšte nisu ostrvo! U takvoj konstelaciji razgovor je mogao da bude pomaknut iz ograničenog "ekscesnog polja", i (za)dobije neke druge, nedostajuće pojmovne tokove. "Događaj nagrada" (i ne samo ova, etiketirana, već i neke druge) samo je simptom čitavog lanca starih, "zabašurenih" institucionalnih i esnafskih sporova u kulturnom i knjiženom životu RS.

NN: Šta ozbiljan pjesnik ili pisac danas može da uradi za dobro svoje kulture a da to ne bude u raljama dnevne politike?

ANUŠIĆ: Kao i uvek, njegovo je da piše dobre knjige, ako mu dar to omogućava. Ako, nažalost, nema talenta, onda je on, u prelesti taštine i trivijalnog, već samim tim (ukoliko i dalje piše po svaku cenu) prećutno, svesno ili nesvesno potencijalni kandidat za političarenje u književnosti, blata od koga će mu obuća ubrzo otežati! Vidite li koliki gacaju u tome glibu! Goleni im se ne vide!

Nastavak na Nezavisne Novine...